“Bravo za Oskara”, stiglo je u sms-u u od drage prijateljice. Čestitala mi je što sam uspela da ostanem na nogama te važne prethodne večeri. I što sam ustala sledećeg dana.
Jutro je optimista. Otvorila sam vrata balkona na minus pet, a sve u mome vidokrugu je bilo belo. Kao u Doktor Živagu kada pobegnu na selo. Uzdahnula sam glasno od uzbuđenja. Prizor koji je dovoljan da ceo dan učini smislenim. Koji ulepšava život i ima moć da odloži i smrt. Čak sam se i ja osećala moćno kao savremenik takvog trenutka.
Posrnula Holivudska diva je nadimak koji sam dobila za ponašanje u poslednje vreme. To je puno kontrolisane radosti sa puno alkohola plus puno nekontrolisanih suza. A niko ne zna zašto. To je kada vam ispada pudrijera iz satenske torbice i kad svilenom maramom prikrivate tragove viskija po odri hepbern haljini. Kada kelner ide za vama sakupljajući prosute cigarete, a vi ga najiskrenije poljubite iz zahvalnosti. On samo što vam ne traži autogram iako vam ne zna ni lik, ni ime. Dostojanstveno posrnuće je kada završite u salonskim cipelama i sa maminim brošem na klupi u parku, sa glavom u krilu, dok slučajni prolaznici ubrzavaju korak bežeci od ritmičnog ponavljanja “ne mogu više” kroz plač. Kada dodje drugarica da vas odvede kući koja je sto metara udaljena. Kada vas na važan dogadjaj prate dve drugarice da bi mogle i da vas iznesu, ako bude potrebno. Kada tražite dozvolu za svako sledeće piće.
Dobila sam Oskara od prijatelja i jer sam hrabro izgovorila i ispisala neke važne stvari. Važno je kad nekome kažes da je važan. Iako je to njemu nevažno. Veliko je i kad kažes da odlaziš. Odlaziš odlaziš. Iako nigde i nisi bio.
Nisam plakala. Samo sam skinula ulogu sa sebe i crnim markerom na papiru napisala tu glupavu rečenicu: “Ovo je prvi dan ostatka tvog života” i stavila na police. Smejala sam se ujutru kad sam otvorila oči. Dobri stari trik. Nikad ne pomaže.
Nastavila sam po istim tragovima. Omiljeno mesto za tost i kafu. Šetnja zaborava kroz park. Ritualno potapanje misli u bazenu. Prve visibabe na pijaci. A padao je sve vreme neki poslednji sneg ove godine.
I sve je dobro.
Gledam kroz prozor.
Visibabe i sneg.
Zvuči kao dobar početak.
I jos bolji kraj.
Jutro je optimista. Otvorila sam vrata balkona na minus pet, a sve u mome vidokrugu je bilo belo. Kao u Doktor Živagu kada pobegnu na selo. Uzdahnula sam glasno od uzbuđenja. Prizor koji je dovoljan da ceo dan učini smislenim. Koji ulepšava život i ima moć da odloži i smrt. Čak sam se i ja osećala moćno kao savremenik takvog trenutka.
Posrnula Holivudska diva je nadimak koji sam dobila za ponašanje u poslednje vreme. To je puno kontrolisane radosti sa puno alkohola plus puno nekontrolisanih suza. A niko ne zna zašto. To je kada vam ispada pudrijera iz satenske torbice i kad svilenom maramom prikrivate tragove viskija po odri hepbern haljini. Kada kelner ide za vama sakupljajući prosute cigarete, a vi ga najiskrenije poljubite iz zahvalnosti. On samo što vam ne traži autogram iako vam ne zna ni lik, ni ime. Dostojanstveno posrnuće je kada završite u salonskim cipelama i sa maminim brošem na klupi u parku, sa glavom u krilu, dok slučajni prolaznici ubrzavaju korak bežeci od ritmičnog ponavljanja “ne mogu više” kroz plač. Kada dodje drugarica da vas odvede kući koja je sto metara udaljena. Kada vas na važan dogadjaj prate dve drugarice da bi mogle i da vas iznesu, ako bude potrebno. Kada tražite dozvolu za svako sledeće piće.
Dobila sam Oskara od prijatelja i jer sam hrabro izgovorila i ispisala neke važne stvari. Važno je kad nekome kažes da je važan. Iako je to njemu nevažno. Veliko je i kad kažes da odlaziš. Odlaziš odlaziš. Iako nigde i nisi bio.
Nisam plakala. Samo sam skinula ulogu sa sebe i crnim markerom na papiru napisala tu glupavu rečenicu: “Ovo je prvi dan ostatka tvog života” i stavila na police. Smejala sam se ujutru kad sam otvorila oči. Dobri stari trik. Nikad ne pomaže.
Nastavila sam po istim tragovima. Omiljeno mesto za tost i kafu. Šetnja zaborava kroz park. Ritualno potapanje misli u bazenu. Prve visibabe na pijaci. A padao je sve vreme neki poslednji sneg ove godine.
I sve je dobro.
Gledam kroz prozor.
Visibabe i sneg.
Zvuči kao dobar početak.
I jos bolji kraj.
2 comments:
jel smijem ja da se zaljubim u tebe?
Draga moja Chloe,
To je vec obostrana ljubav :)
Post a Comment