ŠTELA

Ovo je trenutak u kome se predaješ. Onaj sekund u kome se ugasi osmeh, pogne glava i stegne srce. Život pobedi. Onaj život pored tebe. Ne tvoj.

Ti gubiš. Izgubiš se. U bolu, u suzama, ispod jorgana, na ulici, u časi, u mejlovima, kroz muziku, u šetnji, sa knjigom, na putu, u snegu, bez sunca, sa kišom, na poslu, u mraku. Gladan si čim jedeš, umoran dok spavaš, ne vidiš i ne čuješ, hodaš, stojiš.

Misliš o kraju. Najubedljiviji kraj knjige, najodsečniji kraj pesme, kraj u kome živiš, kraj školovanja, okrajak hleba, ti kraj mene. Kraj. Svega. Hrabrost ili kukavičluk?

Setila sam se kako sam Vuka, jos jednog izdajnika u nizu svih onih istorijskih, stalno pitala da li ću kad umrem, možda, sresti Elvisa tamo negde gore. I dalje me muči to pitanje iako je Elvis, verovatno, poslednja osoba koju bih stvarno volela da sretnem tamo. Pre bih volela da upoznam svog ujaka. Vukov odgovor je bio da u glavi ličim na Ivana Galeba. Za Elvisa nije znao da mi odgovori.

Skok sa zgrade, pucanj pištolja, udar bejzbol palice, progutana šaka leksilijuma? Ili samo ljubav prema tebi? Ona podmukla, najduža i najbolnija smrt.

Stalno žmurim i pravim se da ne postojim.

Pada sneg, to baš volim. Izadješ i zima te išamara. Kaže ti da si budala i da će proći. Šapuću ti koraci po snegu da izdržiš. Nekada je pomagalo. Više ne. Stapaju se pahulje i suze.

Da pozovem 92,93,94? Ili možda tebe?

Odustajem.

Koliko predaja imamo u životu? Koliko dvoboja? Koliko mačijih života? Koliko pasjih godina?

Umorna sam od iznalaženja razloga za buđenje. Za preguravanje još jednog dana. Za tuširanje, čekanje autobusa, nošenje kišobrana, plaćanje novina, zarađivanje plate, ispijanje piva. Za smejanje, kozmetičara, filter kafu, novi film, staro drugarstvo, mamine palačinke.

Onda se setim. Selindžer, Čet Bejker, „Lament nad Beogradom”, bazen, Valjarević, mali Taš, Pol Kle, čaj od nane, Murakamijeve poslednje rečenice, tvoja slika u mom telefonu, jesen u Berlinu, četvorogodišnja Ana sivih očiju koja kaze štela umesto htela. Pa živim dalje.