Mirišem jedno od onih popodneva u kojem slučajno prolazite dvorištima tuđeg siromaštva tražeći neku novu ulicu sa kojom ćete bogato podeliti dan. Ali zastajem čudeći se finom osećaju koji putuje od nosa do stomaka, obmotavajući me toplinom.
Odjednom mi se sve to čini poznatim, kao da delom tu pripadam, kao da svi tu pripadaju nekim delom svojih nedeljnih popodneva.
Jedno od onih dvorišta u predgrađu slepe ulice, odeljeno dvostrukim ulazom u normalne živote, popločano školicama i oivičeno poluživotima. Mračni haustori navode okrnjena stepeništa da prate bose tragove preko praga ispred koga ostaje humanost za sve sezone.
Prljavi balkoni bez pogleda, teže nebu koje se ne vidi od isprepletanih konopaca za sušenje čistog, zakrpljenog veša. Kartonski prozori, otporni na dečje nosiće kriju isheklane zavese donete u miraz.
Deca me radoznalo gledaju neustrašivo naivnim očima, prekidajući igru simulacije pravog života do poslednjeg poziva na ručak. Odomaćene životinje ostaju same čekajući na ostatke nezadovoljstva bilo čijeg života.
Odjekuje radio-prenos fudbalske utakmice, širi se miris domaće supe za sledeću nedelju, razliva se sparna pospanost.
Uspavljuje me osećaj spokojstva i uljuljkuje ritmičnost tišine. Skidam cipele i sedam na podgrejan stepenik. Zamišljam da pijem gorku crnu kafu iza nekih od ovih ulaznih, polustaklenih vrata kroz koja vidiš ko ti ide.
Muškarci hrču zadovoljni rezultatom svoga kluba, deca žmure da im brže prođe vreme koje su stariji predvideli za odmor, žene uz kafu kotrljaju teret još jednog dana i poluglasom zaključuju da će prema oslikanoj šoljici sve biti dobro.
Pored mene se na stepeniku sklupčao dan mazeći me po glavi.
Nečije vremensko klatno me podseća na dimenziju efemernosti. Za ostale je to poziv napolje.
Dečiji glasovi oživljavaju umoran dan. Prepoznaju me pozdravom. Preleću pogledom preko mojih bosih stopala pokazujući nezainteresovanost jer žure u stvaranje novih igara od kojih rastu.
Odrasli se nadgovaraju prepričavajući živote preuzete iz tekućih televizijskih serija. Sede u uglu svoje stvarnosti ne primećujući me.
Ustajem, obuvam cipele i krećem ka jednom od izlaza. Deca me prate utrkujući se sa kučićima. Ugao postaje zabrinut svojom neobazrivošću i ljut mojom drskom radoznalošću. U ulazu se mimoilazim sa devojkom koja, odmerivši mi haljinu, spušta pogled.
Izlazim na slepu ulicu i gledam u nebo koje polagano spušta sunce na zemlju.
Vraćam se nepoznatim putem kući.
Ulazim u dobrovoljno prazan stan, otresam cipele i spuštam na sto kesicu instant supe, filter kafe i mleka u prahu.
Još dugo mislim na ljude koji znaju da gledaju u nebo koje se ne vidi...
No comments:
Post a Comment