NEŠTO

Ja sam dobro. Prokleto dobro.
Ogledam se svakoga jutra.
Ulažem napor da od svog lica napravim nešto.
Podešavam venecijanere prema raspoloženju.
Trenutno su na pola puta do dobrog.
Prebrojavam knjige i diskove. Na prste, leve ruke, i prijatelje.
Poznajem sve pse u parku. Psujem golubove.
Čitam vikend izdanja dnevnih novina.
Slušam rokere koji pevaju džez.
Izbegavam Bukovskog i sve što miriše na bivšu ljubav.

Jedna sahrana, jedan dejt, nekoliko svađja sa prijateljima, posao, džez klub i pivo, kafe-galerija i špricer.
Izmeđju, krempite sa jagodama.

Okolo ljudi polažu ispite, otplaćuju kredite, štede za letovanje, vode ljubav, piju lekove da što pre ozdrave, uče strane jezike, smišljaju imena dece...

Ja, i dalje, prelistavam TV program, čekam u redu za bioskopsku kartu, brojim korake od kuće do Bulevara, učim još jednu ljubavnu pesmu napamet i pevušim onu "ne postoji on"...

Dobro sam, stvarno dobro. Još uvek sa flasterom na srcu. Onim najmanjim.
I flasterom i srcem.

Tu sam. I čekam. Da se desi. Samo da se desi.
Nešto. Bilo kako.
Nekad.
Uskoro.
Što pre.

LOE

To se, uglavnom, zove sloboda. A to volim najviše na svetu. Jer, to i jeste najvažnija stvar u jednom životu. Zato se silno trudim da je i drugima obezbedim. Ponekad me u tome ometaju one iracionalne stvari kao ljubav, prijateljstvo i ostale slabosti koje bi trebalo da nam ulepšaju život.
I ti se, opet, trudiš. I dalje si zaljubljena u ljubav.
Arheologija ljubavi. To je gadna bolest.
Laure ćute jer, verovatno, samu sebe dovoljno mučiš. One su kao kreditne kartice. Kad-tad ti unište proračun.
Bolje bi bilo da si pustila da te vodim na kolače i kafu ili da si me terala da se napijemo do suza, od neke čudne mešavine pića. Recimo, po bojama ili po starosti. Ili po veličini čaša iz kojih se piju.
Umesto toga, ti si se ljubakala sa nekim beogradskim N.N.-om reanimirajući onaj osećaj, od nekada. Tvoja ljubav sad ima dva bajpasa. Ne sme više da se uzbuđuje, mora da miruje...

Ja sam tu negde. Nosim neke Minnie Mouse rogove na glavi, mantil boje deteline sa četiri lista i srećni irski peni u torbi. I knjiigu o potrazi za srećom.

Da, pojaviću se u nekom suludom trenutku.
Ti ćeš obući karirane pantalone i košulju. I fine crne cipele za suvo vreme.
U tu čast ćeš počešljati i kosu.
I pićemo kafu. I smejaćemo se. Sve će biti neočekivano spontano.
Već vidim tu zajedničku fotografiju koja će nam ispadati iz nekih kutija, prepunjenih dragim tričarijama. Vidim i kako ćemo, nespretno, pokušavati da objasnimo ko nam je ona druga na slici...

TRIVIJA

N.N. ima zavičaj. I ljude koji ga mrze. I porodicu. Tuđi stan i fakultet i po. Dobar posao i moderan kompjuter. Pije alkohol. Dozirano. Sa puno poznaninka. Za sve njih kaže da su prijatelji. Oni ne kažu isto za njega. Vozi bicikl po prometnim ulicama. Može se videti i u parku i kafiću. Daje intervjue u novinama, zauzima ozbiljne poze na fotografijama. Nosi i sako na njima.
Zaljubljuje se iznova. Zna da to nikada neće prestati. I uživa u tom saznanju.
N.N.-a ne brinu trivijalnosti.
Brinu ga politika, izbori i slogani. Bankovni račun i poslednji ispit. I jedan diplomski. Stanje u regionu i bilateralni odnosi sa Zagrebom. I program predškolskog obrazovanja.
N.N. nadire zamišljenim hodom pesnika. Perifernim pogledom prati svoj odraz u izlozima. Misli da je zgodan. Brine o sebi. Večera sa piscima i opsenarima. I sam postaje jedan od njih. Veruje u boga i minimalan broj zapovesti. Zavodi i pušta da bude zaveden. I nada se da to nikada neće prestati. I da će, i dalje, uživati u tome.
N.N. kaže da u ljubavi dobro funkcioniše. Smatra se ostvarenim čovekom. Zadovoljava propisane standarde i ostvaruje zadate ciljeve. Ponekad pati. Isključivo zarad umetnosti koju stvara. U slobodno vreme čita ženske dlanove. Preskače liniju srca.
N.N.-a ne brinu trivijalnosti.
Spava na stomaku. Mirno spava na stomaku.

Tako miran san zahteva stomak.