Krdo pospanih klovnova prolazilo je ispod prozora mog beogradskog stana koji gleda na Big Ben. Ili sam to samo ja bila malo pospana...i pijana.
Tako u poslednje vreme započinjem jutro. Čekajući mamurluk...hrleći mu u susret jer treba preživeti do prvog sumraka.
Noć me prati dok se spuštam stepenicama zabačene ulice. Ulazim oprezno plesnim korakom, zaobilazeći lica koja se unose u moj mozak, moral, navike, život. Prevarim ih plesom i nasmejanom šminkom. Stajem u centar. Tada počinje moj dan.
Nogom beležim teritoriju te noći, namignem harizmatičnima, osedlam stolicu i brojim kilometre tečnosti koja se pretapa u krv. Moju krv.
Ringišpil počinje da radi. Linija ulice rotira stvarajući krug. Kruženje ubrzava budeći nagone koji se provlače kroz dim. Broj prisutnih se polovi jer parni postaju nepar popunjavajući sve ćoškove geometrijski ograničenih prostora mraka.
Guši me strah, ali udišem poslednje mrvice moći sa dlana pa zažmurim da pronađem sebe.
Podižem kosu skrivajući neparni broj na temenu. Njušim prisutnost suprotnog naelektrisanja ispred sebe i osećam da mi usne postaju vlažne. Misli greškom kreću u rikverc dok se zabačeni uglovi smeju našim glavama koje spojene čine trocifreni broj.
Višak igrača u igri nemorala. Bude se uhode. Neko je greškom ostao živ.
Otvaram oči da zaturim sebe. Usne su mi jos uvek tople dok me u oči gleda lepa glava. Smeje se od ćoška do ćoška računajući razdaljine između susednih zvezda.
Isplezim se, štipnem mu nos, a kapci me vuku za čelo. Postaju teži. Mnogo teži od poljubaca.
Žmurim. Osuđena na sebe. Žigosana razumom. Metastaza svesti...
Uhode upiru prstom na mene. Ljudi mi prilaze. Tapšu me po ramenu histerično se smejući. Dim besno izlazi kroz prozor. Mrak se naprasno gasi. Šetam u kvadrat terajući rukama dan.
Usne mi ponovo postaju vlažne. Od suza.
I opet se budim. Prisutna u još jednom danu.
Posmatram Ajfelovu kulu sa prozora mog beogradskog stana. Pozdravljam pospane klovnove iz četvrte smene.
Preživeti do sumraka? Ne...Doživeti svitanje.
Tako u poslednje vreme započinjem jutro. Čekajući mamurluk...hrleći mu u susret jer treba preživeti do prvog sumraka.
Noć me prati dok se spuštam stepenicama zabačene ulice. Ulazim oprezno plesnim korakom, zaobilazeći lica koja se unose u moj mozak, moral, navike, život. Prevarim ih plesom i nasmejanom šminkom. Stajem u centar. Tada počinje moj dan.
Nogom beležim teritoriju te noći, namignem harizmatičnima, osedlam stolicu i brojim kilometre tečnosti koja se pretapa u krv. Moju krv.
Ringišpil počinje da radi. Linija ulice rotira stvarajući krug. Kruženje ubrzava budeći nagone koji se provlače kroz dim. Broj prisutnih se polovi jer parni postaju nepar popunjavajući sve ćoškove geometrijski ograničenih prostora mraka.
Guši me strah, ali udišem poslednje mrvice moći sa dlana pa zažmurim da pronađem sebe.
Podižem kosu skrivajući neparni broj na temenu. Njušim prisutnost suprotnog naelektrisanja ispred sebe i osećam da mi usne postaju vlažne. Misli greškom kreću u rikverc dok se zabačeni uglovi smeju našim glavama koje spojene čine trocifreni broj.
Višak igrača u igri nemorala. Bude se uhode. Neko je greškom ostao živ.
Otvaram oči da zaturim sebe. Usne su mi jos uvek tople dok me u oči gleda lepa glava. Smeje se od ćoška do ćoška računajući razdaljine između susednih zvezda.
Isplezim se, štipnem mu nos, a kapci me vuku za čelo. Postaju teži. Mnogo teži od poljubaca.
Žmurim. Osuđena na sebe. Žigosana razumom. Metastaza svesti...
Uhode upiru prstom na mene. Ljudi mi prilaze. Tapšu me po ramenu histerično se smejući. Dim besno izlazi kroz prozor. Mrak se naprasno gasi. Šetam u kvadrat terajući rukama dan.
Usne mi ponovo postaju vlažne. Od suza.
I opet se budim. Prisutna u još jednom danu.
Posmatram Ajfelovu kulu sa prozora mog beogradskog stana. Pozdravljam pospane klovnove iz četvrte smene.
Preživeti do sumraka? Ne...Doživeti svitanje.
No comments:
Post a Comment