…Onda je to bilo zbog mojih očiju i bezobrazluka. Tako je rekao iste one večeri kada mi je saopštio i da me ne voli.
“Mogao bih da svršim samo gledajući u tvoje lice”, govorio je u nekoj od hotelskih soba u koje smo odlazili.
Silazio je niz stepenice kad sam sam se zaljubila.
Pili smo pivo u mojoj omiljenoj bašti kada sam filmski izgovarala tekst:
“E moj Tupavko, zagorčaćes mi život, znaš?”. Kamo sreće da je to ostao samo deo moje teatralnosti i patetike.
Ova priča živi između tri marta, vuče se nekim dedinjskim i vračarskim ulicama, staje u puno mejlova i premalo susreta, u mnogo prekovremenog rada, neotkrivenih laži i obuzdanih istina. Obuzima celo moje telo, uništava moje misli. Stvara bogatu prošlost i omalovažava jednu budućnost.
Puno se ovde radilo o knjigama, a i završava se jednom.
Ovo je moj pokušaj pakovanja pisanjem. Ja pišem priče. I volim pogrešne ljude. To je usud koji nosim. Koji sam sama odabrala.
Da, volim. Smatrao je da za to nisam sposobna. Mislio je da je to zato što previše volim sebe. Tačnije, rekao je da je to zato što sam zaljubljena u svoje sise i svoje dupe. A samo nije video da beskrajno volim njega.
Nismo se tada još lično upoznali, a već smo počeli da se dopisujemo. Otkrila sam mu u prolazu da ne mora da se predstavlja, jer već znam sve o njemu. Dopala mu se moja izmišljena detektivska agencija, podsećala ga je na “Prvu damsku...” koja nam se oboma svidela:
-Ovo je samo čisto onako...da znaš da sve znam...dobro, ajde ne baš sve, ali sve ostalo ćeš mi sam reći. Znam da si očekivao lične opservacije, ali o tome u nekom drugom poglavlju...U stvari...ne znam...zavisi...videćemo...
-Pazi kad je sve tačno. Jedva čekam `lično` poglavlje.
E, a ta knjiga mi se dopala. Dobra je crnkinja.
- Knjiga je super, mada nisam jos čitala ovu poslednju. Super je jer ima atmosferu, a baš to mislim i o tebi. Pazi, to ti je ogroooman kompliment.
- Ogrooooman kompliment . Hvala, hvala. Baš je to lepo od tebe. I gle slučajnosti, i ja to isto mislim za tebe. Ukratko, privlačna si mi. Jako. :-)
Ogrooooman kompliment.
Ostala sam zatečena i neko vreme nisam odgovarala. Pisao je ponovo.
- Pojela maca jezik? :-)
- Hehe....nije...samo nisam bila tu... a i nisam ja tako plašljiva...a i sve je super...e, a sad mi daj malo fore...imam dobar šlagvort...pa da vidim šta ću s njim...
- Može. Evo, čekam.
- Slušaj, sve je super samo mi se nekako čini da šta god da treba sad da kažem nekako prevazilazi elektronsku prepisku...ti si pisac...ja sam producent...to kod nas drugačije funkcioniše :))...u svakom slučaju hoću da ti kažem da jedva čekam da odeš...to je u stvari baš super vest...
- Da, ja pišem, a ti realizuješ. Mislim da je to super kombinacija. A misliš da se nećemo više videti? I tako sprečimo... :-)
- Pa, iskreno ja sam mislila poptpuno suprotno :)...ali ako si ti za sprečavanje :)....
- :-)
Taman posla! I ja sam za produkciju isto :-)
- :))
Pa za jednog pisca imaš puno producentskih osobina: brz, efikasan, precizan, konkretan...hm a šta bi sa onom dobrom starom kompozicijom - uvod, razrada, zaključak....?
Pa super, sad ostaje samo da jednog dana pogledaš na svoj narandžasti sat pa u svoju narandžastu sveščicu pa upotrebiš svoj narandžasti telefon...
- Slatko, baš slatko
... zanima me kako izgleda detektivska agencija...Je l’ se u njoj kuva i pije kafa?
Ili detektivi idu po barovima?
- Detektivi ne biraju mesto, mesta biraju njih...ali piju kafu...i vole kolače :)
- O, može, može
Moram li izložiti i svoj slučaj?
Ili ti već znaš dosta o meni?
Imaš još nešto o meni što bi me iznenadilo?
Bilo je puno stvari koje sam znala, a ipak sam na kraju uvek nekako ja bila iznenađena. Otišli smo ubrzo na te kolače koji su mi zagorčali život.
A onda smo nekako neplanirano preživeli službeni put, porodični odmor, ljubavnicu zbog koje se ostavlja sve, vraćanje u stari život, završavanje scenarija, upoznavanje deteta, predavanja o držanju za ruke, svađu, nejavljanja, ponovna pojavljivanja, ostavljanje lične karte na recepcijama, prvu knjigu.
Shvatila sam da je sve otišlo do đavola kad sam ga videla na fotelji u svom stanu. Rekao je da ličim na svoju sobu i poželeo da mu pričam o blizancima koji nisu išli zajedno u vojsku. Odlazio je posle ponoći. Ustajao je naglo, da me trgne, da me ne uljuljka, plašio se “da nam se ne dopadne previše”. Posle se dugo nije vraćao.
Otputovala sam tog leta daleko i na svojoj, do sada, najudaljenijoj tački od ovog grada shvatila da ga volim. Smejali su mi se Fante i Bukovski, a ja sam znala da ni oni ne bi učinili drugačije.
To je ono - “Jebiga, izvini, ali volim te i nemam pojma šta ću sa tim”.
I to jebiga još uvek traje.
U međuvremenu smo se pravili da drugarski pijemo kafu dok je uvlačio ruku u moj dekolte, a ja mu govorila da je vreme da me upozna sa nekim svojim drugom. Smatrao je da još uvek ne može, tek tako, da me prepusti.
Došao je još samo jednom. U sred noći, zbog mene. Ležali smo goli na krevetu. Glava mi je bila u njegovom krilu. Gledao me je dok plačem i sklanjao šiške sa čela. Pevala je Nina Simon. Sećam se da me je puno ljubio i jako stiskao. Izgovorio je i neke lepe rečenice o našem susretu, o prepoznavanju i neophodnosti vraćanja u sopstvene živote. Ali, da u pola dana ili noći ja treba da znam da je on tu. Gde tu, pitam se sad? Ipak, spokojstvo te noći se ne zaboravlja. Delovalo je kao da mi je spasio život. A, on ga je, u stvari, samo odneo sa sobom. Kakva igrarija.
Videli smo se i u Novoj godini. Pričali smo o mojim odlascima kod njegovog psihijatra i viđanju sa njegovim drugom. O mom novom životu. Koji nije trebalo da ima veze sa njim. Smejem se tome i sada.
Priznala sam mu sve. Kroz jednu knjigu i jednu pesmu na poklon. Ne bih mogla uživo da gledam teret istine i ljubavi koji mu prenosim. Ne bi verovao mojim spontano sklopljenim rečenicama. Ovako je moju ljubav mogao iznova da čita i preslušava. Neki ljudi to prosto napišu i otpevaju umesto nas. I tako deluje ubedljivije. Otpratio me je do ulaza ovoga puta, jer sam ja, uglavnom, pratila njega. Otpratio me je i jer je znao da je to poslednji put da pratimo jedno drugo. Smejali smo se dok smo lagali izgovarajući poslednju rečenicu “Kazablanke”. Jer, između nas više nije bilo mesta za bilo kakav početak.
Knjiga se pojavila u knjižarama, slučajno sam je ugledala prošle nedelje. Bila sam tužna i ponosna. Jer, ipak je to pomalo i moja knjiga. Kao što je i on bio pomalo moj. Čitala sam je dok je bila u rukopisu kao neslučajni uzorak normalne čitalačke publike. Uglavnom je izbačeno sve što sam navela da mi se svidelo. Bilo me je strašno sramota kada mi se kafa prosula baš na stranici na kojoj je vodio ljubav sa bivšom devojkom. Rekao je da je i prosuta kafa komentar. Složila sam se.
Ne izlazim više sa tim njegovim drugom, nisam mu prijala. Mene niko i ne pita.
Ne viđam više ni njega.
Uskoro je promocija.
Pozvana sam. Znam da me očekuje.
Neću otići.
Moram kod psihijatra. Moram nazad u svoj život. Ako mi se ikad vrati.
Možda se sve ovo dogodilo jer me je ipak malo voleo. A kaže da nije.
“Mogao bih da svršim samo gledajući u tvoje lice”, govorio je u nekoj od hotelskih soba u koje smo odlazili.
Silazio je niz stepenice kad sam sam se zaljubila.
Pili smo pivo u mojoj omiljenoj bašti kada sam filmski izgovarala tekst:
“E moj Tupavko, zagorčaćes mi život, znaš?”. Kamo sreće da je to ostao samo deo moje teatralnosti i patetike.
Ova priča živi između tri marta, vuče se nekim dedinjskim i vračarskim ulicama, staje u puno mejlova i premalo susreta, u mnogo prekovremenog rada, neotkrivenih laži i obuzdanih istina. Obuzima celo moje telo, uništava moje misli. Stvara bogatu prošlost i omalovažava jednu budućnost.
Puno se ovde radilo o knjigama, a i završava se jednom.
Ovo je moj pokušaj pakovanja pisanjem. Ja pišem priče. I volim pogrešne ljude. To je usud koji nosim. Koji sam sama odabrala.
Da, volim. Smatrao je da za to nisam sposobna. Mislio je da je to zato što previše volim sebe. Tačnije, rekao je da je to zato što sam zaljubljena u svoje sise i svoje dupe. A samo nije video da beskrajno volim njega.
Nismo se tada još lično upoznali, a već smo počeli da se dopisujemo. Otkrila sam mu u prolazu da ne mora da se predstavlja, jer već znam sve o njemu. Dopala mu se moja izmišljena detektivska agencija, podsećala ga je na “Prvu damsku...” koja nam se oboma svidela:
-Ovo je samo čisto onako...da znaš da sve znam...dobro, ajde ne baš sve, ali sve ostalo ćeš mi sam reći. Znam da si očekivao lične opservacije, ali o tome u nekom drugom poglavlju...U stvari...ne znam...zavisi...videćemo...
-Pazi kad je sve tačno. Jedva čekam `lično` poglavlje.
E, a ta knjiga mi se dopala. Dobra je crnkinja.
- Knjiga je super, mada nisam jos čitala ovu poslednju. Super je jer ima atmosferu, a baš to mislim i o tebi. Pazi, to ti je ogroooman kompliment.
- Ogrooooman kompliment . Hvala, hvala. Baš je to lepo od tebe. I gle slučajnosti, i ja to isto mislim za tebe. Ukratko, privlačna si mi. Jako. :-)
Ogrooooman kompliment.
Ostala sam zatečena i neko vreme nisam odgovarala. Pisao je ponovo.
- Pojela maca jezik? :-)
- Hehe....nije...samo nisam bila tu... a i nisam ja tako plašljiva...a i sve je super...e, a sad mi daj malo fore...imam dobar šlagvort...pa da vidim šta ću s njim...
- Može. Evo, čekam.
- Slušaj, sve je super samo mi se nekako čini da šta god da treba sad da kažem nekako prevazilazi elektronsku prepisku...ti si pisac...ja sam producent...to kod nas drugačije funkcioniše :))...u svakom slučaju hoću da ti kažem da jedva čekam da odeš...to je u stvari baš super vest...
- Da, ja pišem, a ti realizuješ. Mislim da je to super kombinacija. A misliš da se nećemo više videti? I tako sprečimo... :-)
- Pa, iskreno ja sam mislila poptpuno suprotno :)...ali ako si ti za sprečavanje :)....
- :-)
Taman posla! I ja sam za produkciju isto :-)
- :))
Pa za jednog pisca imaš puno producentskih osobina: brz, efikasan, precizan, konkretan...hm a šta bi sa onom dobrom starom kompozicijom - uvod, razrada, zaključak....?
Pa super, sad ostaje samo da jednog dana pogledaš na svoj narandžasti sat pa u svoju narandžastu sveščicu pa upotrebiš svoj narandžasti telefon...
- Slatko, baš slatko
... zanima me kako izgleda detektivska agencija...Je l’ se u njoj kuva i pije kafa?
Ili detektivi idu po barovima?
- Detektivi ne biraju mesto, mesta biraju njih...ali piju kafu...i vole kolače :)
- O, može, može
Moram li izložiti i svoj slučaj?
Ili ti već znaš dosta o meni?
Imaš još nešto o meni što bi me iznenadilo?
Bilo je puno stvari koje sam znala, a ipak sam na kraju uvek nekako ja bila iznenađena. Otišli smo ubrzo na te kolače koji su mi zagorčali život.
A onda smo nekako neplanirano preživeli službeni put, porodični odmor, ljubavnicu zbog koje se ostavlja sve, vraćanje u stari život, završavanje scenarija, upoznavanje deteta, predavanja o držanju za ruke, svađu, nejavljanja, ponovna pojavljivanja, ostavljanje lične karte na recepcijama, prvu knjigu.
Shvatila sam da je sve otišlo do đavola kad sam ga videla na fotelji u svom stanu. Rekao je da ličim na svoju sobu i poželeo da mu pričam o blizancima koji nisu išli zajedno u vojsku. Odlazio je posle ponoći. Ustajao je naglo, da me trgne, da me ne uljuljka, plašio se “da nam se ne dopadne previše”. Posle se dugo nije vraćao.
Otputovala sam tog leta daleko i na svojoj, do sada, najudaljenijoj tački od ovog grada shvatila da ga volim. Smejali su mi se Fante i Bukovski, a ja sam znala da ni oni ne bi učinili drugačije.
To je ono - “Jebiga, izvini, ali volim te i nemam pojma šta ću sa tim”.
I to jebiga još uvek traje.
U međuvremenu smo se pravili da drugarski pijemo kafu dok je uvlačio ruku u moj dekolte, a ja mu govorila da je vreme da me upozna sa nekim svojim drugom. Smatrao je da još uvek ne može, tek tako, da me prepusti.
Došao je još samo jednom. U sred noći, zbog mene. Ležali smo goli na krevetu. Glava mi je bila u njegovom krilu. Gledao me je dok plačem i sklanjao šiške sa čela. Pevala je Nina Simon. Sećam se da me je puno ljubio i jako stiskao. Izgovorio je i neke lepe rečenice o našem susretu, o prepoznavanju i neophodnosti vraćanja u sopstvene živote. Ali, da u pola dana ili noći ja treba da znam da je on tu. Gde tu, pitam se sad? Ipak, spokojstvo te noći se ne zaboravlja. Delovalo je kao da mi je spasio život. A, on ga je, u stvari, samo odneo sa sobom. Kakva igrarija.
Videli smo se i u Novoj godini. Pričali smo o mojim odlascima kod njegovog psihijatra i viđanju sa njegovim drugom. O mom novom životu. Koji nije trebalo da ima veze sa njim. Smejem se tome i sada.
Priznala sam mu sve. Kroz jednu knjigu i jednu pesmu na poklon. Ne bih mogla uživo da gledam teret istine i ljubavi koji mu prenosim. Ne bi verovao mojim spontano sklopljenim rečenicama. Ovako je moju ljubav mogao iznova da čita i preslušava. Neki ljudi to prosto napišu i otpevaju umesto nas. I tako deluje ubedljivije. Otpratio me je do ulaza ovoga puta, jer sam ja, uglavnom, pratila njega. Otpratio me je i jer je znao da je to poslednji put da pratimo jedno drugo. Smejali smo se dok smo lagali izgovarajući poslednju rečenicu “Kazablanke”. Jer, između nas više nije bilo mesta za bilo kakav početak.
Knjiga se pojavila u knjižarama, slučajno sam je ugledala prošle nedelje. Bila sam tužna i ponosna. Jer, ipak je to pomalo i moja knjiga. Kao što je i on bio pomalo moj. Čitala sam je dok je bila u rukopisu kao neslučajni uzorak normalne čitalačke publike. Uglavnom je izbačeno sve što sam navela da mi se svidelo. Bilo me je strašno sramota kada mi se kafa prosula baš na stranici na kojoj je vodio ljubav sa bivšom devojkom. Rekao je da je i prosuta kafa komentar. Složila sam se.
Ne izlazim više sa tim njegovim drugom, nisam mu prijala. Mene niko i ne pita.
Ne viđam više ni njega.
Uskoro je promocija.
Pozvana sam. Znam da me očekuje.
Neću otići.
Moram kod psihijatra. Moram nazad u svoj život. Ako mi se ikad vrati.
Možda se sve ovo dogodilo jer me je ipak malo voleo. A kaže da nije.
