ŠTA VIDIM

Spokojna sam, čoveče.
Mirna i strpljiva. Sve ono što nikada nisam bila. Prepuštena. Sveznajuća. Otkačena. Lojalna. Uplašena. I stidljiva, čak.
Posmatram iste stare stvari kako menjaju dimenziju, kao oni oblici u lava lampi.
I to me više ne uznemirava već raduje - stihovi, replike, crteži, pisma, najviše ljudi.

Gledam sunce kako se uvlači u samo moj krevet, kako mi osmeh postaje za broj veći, korak sigurniji, a zvižduk sve glasniji. Kako pleksus jača i kako se para tuga.

Virim kroz prozor dok se lenjo gegaš sa jedne na drugu nogu, pokušavajuci da ubediš svet u sopstvenu stabilnost. Otkrivam načine iza kojih kriješ dečački pogled i pačvork srce zrelog muškarca. Volim kad me gledaš niz nos, nadmeno i kad mi kažeš da sam luda. A onda se osloniš na moja ramena, onako, u prolazu...

Trenutno ne vidim više od toga, ali sam i dalje spokojna.

LJUBAV

"...A samo se pojavila jedna ljubav koja ti je vratila sebe...

Obična ljubav...

Neka ti Bog da snagu da to izdržiš...

Sada kada imaš sebe... "

KAPITULACIJA

Ja sam tu.
Na donjem spratu.
Ispred i iza tebe.
Između poljubaca i poklona.
Deo telefonskog imenika.
Prijatelj prijatelja.
Znaš, kapitulirala sam
Sad čekam da objaviš pobedu i dođeš po plen.
Požuri...

RAZLOG

Postoji 500 razloga
Dovoljan je samo 1

POZAJMICA

Gluva kučka

Bahatiš se sa mnom.

Kao da ovakve poput mene

stalno srećeš.

Kao da ću uvek biti tu i čekati

da me za svilen gajtan povučeš,

dohvatiš i u meni se izgubiš na trenutak.

Bahatiš se i zdravo za gotovo uzimaš.

Ja baš i nisam slatko što se pred goste iznosi.

Sve svoje rane kao prava kučka ja sam olizala,

neću ja baš tako lako podviti rep.

Lajem i grizem čim nanjušim strah,

a ti se začas prepadneš.

Može se desiti, dušo,

na zub da te uzmem

Nevena Budimir

IPAK

Sad znam miris plesa sa tobom
Nešto između čistih peškira i morskih talasa
Imam zvižduk tvoje omiljene melodije u glavi
Nosim i dodir tvojih prstiju na leđima

Koračam po kući u svojim još nenošenim

jesenjim cipelama
Dlanom skidam prašinu sa antologije ljubavne poezije
Dokazujem nepromenljivost nekih stvari

Pokušavam da razgazim i svoje srce

za predstojeću sezonu
Šta radiš ove zime?

Ovo nije ispovest ovo je gore nego molitva

Ispovedem ovu istinu nenačetu zaboravom
I sazdanu od ljubavi

Ne pokušava da me odvrati
Gleda me očima ludooke
Vekovno dugim pogledom vernika
Iz ćoška svog sveta
Iz svoje nedirnute dimenzije

Njena kuća, ulica broja, dvorište zajedničkog života
U koloritu prostrtog rublja i mirisu jutarnje, susedske kafe
Zabran sigurnosti
Ćelija opstanka kroz koju pokretom balerine ostavlja
Titraj piruete u kuhinji
Dok u sobi sa pogledom na današnjicu
Preslušava
Bonus pesmu

Jedna sasvim drugačija muzika iz kuće preko puta

Gornja fioka komode njenih predaka
Puna žutih trenutaka nezaborava
Svedoka njenih trajanja:
Ljudi u prolazu, sa njom
U epicentru, ona njiše fotografiju

Razuđenost rukopisa
Rasutog među bulevarskim mašnama
Dok me posmatra pogledom večnijim od
Epohe što traje u zvonjavi pretposlednjeg tramvaja

Pretponoćni trenuci na raskrsnici grada u šumu stonih lampi

Radovala se
Smejala se mojim ludorijama
Gasila svetlo po svitanju
Na: Halo! odgovarala sa: Da!

Ne znam ko će mi biti tako drag gost
Ako su mi svi prijatelji, pomislila je
Ljušteći neke slatke zavičajne jabuke

Kompot, porodična tradicija popodnevnog zadovoljstva

Sa putovanja je donosila herbarijum čajeva
I priču planinskog bilja ukradenu od nekog čobanina
Mrzela je asfaltne pesnike
Volela je Miku A

Jer, kada bi zemlja ovako umela da voli kao mi
Već odavno bi bila zvezda

I sama pisala po uglovima svoja četiri zida
Krila beleške u kojekakvim delovima nameštaja
I stvarala knjigu na malteru
Ciglu po ciglu

Koristim ovu ispovest da ukradem još ponešto
Od njenog života po tragovima kojima korača
Kroz sve sobe
U kojima beležim njeno trajanje

U suknji tinejdžerke
U poluprofilu zrelosti
U: Ne znam šta neću
U gomili njoj sličnih, njena različitost

Način na koji pali cigaretu, otresa pepeo i
Gleda za duvanskim dimom
Kao za dalekim putovanjem
Strpljenje kojim sluša
Mir kojim saopštava razgolićenost svoje unutrašnjosti
To sam ja
Nervoza prstiju kojima češlja kosu
Pogled koji zahteva: Reci miii...

Govorio sam
Lepo je što te volim
Lepo je što i ti mene voliš
Lepa je čarolija
Lepo je kad zazvoni telefon, a u njemu ti
Lepo je kad se budiš, a u očima mi
Lepo je kad zaspimo najsrećniji
Lepa si
Ne, to nije lepo od mene
Najlepša si
Lepi su leptiri, lepi su svi naši datumi
Imaš lepa usta
Lepe su moje oči
Lepa su ti ramena
Lep ti je barokni mladež
Lepo se ljubiš
Lepo je kad kažeš:
Prestani sa pričom o lepom, dođi, potreban si mi
Hoću da mi bude
Lepo

Budi se na zvuk zvona ili sunca
Iz jorgana izranja rukama kojima grli dan
I žmirka još jedno dobro jutro, svete
U koji stupa kao da klizi
Stopama ostavljenim da prenoće
Na drumovima koje hodom pretvara u fiestu

Neprekinuto postojanje lepote njenih nogu

Skupocena i odvažna
Sedi podvijeno u svom carstvu misli
Grize pramen i sanja
U čaši pred sobom zarivenim osmehom otapa led
Osvaja lakoćom
Nekome sreću, mnogima kob
Vila i princeza moja

U ulici datuma
U kući četrdeset jedan
Na spratu u vrhu solitera
Na prozoru sa istoka
Na zidu crvenih cigala
U kapiji bez ograde
U danu beskonačnom
U mesecu punom mesečine
U godini bez kraja

Postoji
Tako mi ove ispovesti
Jedna ljubav nenačeta zaboravom
I sazdana od istine

NADIMAK

Poklonila sam svoj pogled
Onome koji govori sve pogrešno
Nadam se iz najbolje namere
Jer isto radim i ja

Treba mi šačica dobrih znakova
da me natera dalje.
Treba mi melodija uz koju brze koračaš

visoko podignute glave.
Miris parfema koji te nenadano odvuče

na suprotnu stranu.
Pljusak koji te zaustavi ispred izloga

u koji nikada ne bi pogledao.
Priča koja te uspava posle neprospavanih noći.
Piće koje te prisili da ogoliš sebe

pred sobom i drugima.

Ja više od opčinjenosti, osmeha i nežnosti

koja mi ugled ruši
ne mogu da pružim.
Dok ne dobijem nešto nazad.

Nadimak bar.