Ja sam dobro. Prokleto dobro.
Ogledam se svakoga jutra.
Ulažem napor da od svog lica napravim nešto.
Podešavam venecijanere prema raspoloženju.
Trenutno su na pola puta do dobrog.
Prebrojavam knjige i diskove. Na prste, leve ruke, i prijatelje.
Poznajem sve pse u parku. Psujem golubove.
Čitam vikend izdanja dnevnih novina.
Slušam rokere koji pevaju džez.
Izbegavam Bukovskog i sve što miriše na bivšu ljubav.
Jedna sahrana, jedan dejt, nekoliko svađja sa prijateljima, posao, džez klub i pivo, kafe-galerija i špricer.
Izmeđju, krempite sa jagodama.
Okolo ljudi polažu ispite, otplaćuju kredite, štede za letovanje, vode ljubav, piju lekove da što pre ozdrave, uče strane jezike, smišljaju imena dece...
Ja, i dalje, prelistavam TV program, čekam u redu za bioskopsku kartu, brojim korake od kuće do Bulevara, učim još jednu ljubavnu pesmu napamet i pevušim onu "ne postoji on"...
Dobro sam, stvarno dobro. Još uvek sa flasterom na srcu. Onim najmanjim.
I flasterom i srcem.
Tu sam. I čekam. Da se desi. Samo da se desi.
Nešto. Bilo kako.
Nekad.
Uskoro.
Što pre.
Monday, May 26, 2008
NEŠTO
Subscribe to:
Post Comments (Atom)
4 comments:
čudno. baš.
Sto cudno? Jos bas :)
pa plastično mi je da plastičnije ne može biti, a opet je nekako stvarno i uverljivo i iskreno.
baš čudno.
nekako je sve zacrtano, ali sve i jeste okolo... i kao da je sve oko tebe brže za neku malu brzinu, i znaš...
Ma to je kao ono kad gledas u kola koja prolaze pored tebe pa ti ce cini da se i ti kreces, a u stvari ne mrdas. E bas tako. Znas ti vec...
Post a Comment