LOE

To se, uglavnom, zove sloboda. A to volim najviše na svetu. Jer, to i jeste najvažnija stvar u jednom životu. Zato se silno trudim da je i drugima obezbedim. Ponekad me u tome ometaju one iracionalne stvari kao ljubav, prijateljstvo i ostale slabosti koje bi trebalo da nam ulepšaju život.
I ti se, opet, trudiš. I dalje si zaljubljena u ljubav.
Arheologija ljubavi. To je gadna bolest.
Laure ćute jer, verovatno, samu sebe dovoljno mučiš. One su kao kreditne kartice. Kad-tad ti unište proračun.
Bolje bi bilo da si pustila da te vodim na kolače i kafu ili da si me terala da se napijemo do suza, od neke čudne mešavine pića. Recimo, po bojama ili po starosti. Ili po veličini čaša iz kojih se piju.
Umesto toga, ti si se ljubakala sa nekim beogradskim N.N.-om reanimirajući onaj osećaj, od nekada. Tvoja ljubav sad ima dva bajpasa. Ne sme više da se uzbuđuje, mora da miruje...

Ja sam tu negde. Nosim neke Minnie Mouse rogove na glavi, mantil boje deteline sa četiri lista i srećni irski peni u torbi. I knjiigu o potrazi za srećom.

Da, pojaviću se u nekom suludom trenutku.
Ti ćeš obući karirane pantalone i košulju. I fine crne cipele za suvo vreme.
U tu čast ćeš počešljati i kosu.
I pićemo kafu. I smejaćemo se. Sve će biti neočekivano spontano.
Već vidim tu zajedničku fotografiju koja će nam ispadati iz nekih kutija, prepunjenih dragim tričarijama. Vidim i kako ćemo, nespretno, pokušavati da objasnimo ko nam je ona druga na slici...