Tuesday, September 30, 2008

ŠTA VIDIM


Spokojna sam, čoveče.
Mirna i strpljiva. Sve ono što nikada nisam bila. Prepuštena. Sveznajuća. Otkačena. Lojalna. Uplašena. I stidljiva, čak.
Posmatram iste stare stvari kako menjaju dimenziju, kao oni oblici u lava lampi.
I to me više ne uznemirava već raduje - stihovi, replike, crteži, pisma, najviše ljudi.

Gledam sunce kako se uvlači u samo moj krevet, kako mi osmeh postaje za broj veći, korak sigurniji, a zvižduk sve glasniji. Kako pleksus jača i kako se para tuga.

Virim kroz prozor dok se lenjo gegaš sa jedne na drugu nogu, pokušavajuci da ubediš svet u sopstvenu stabilnost. Otkrivam načine iza kojih kriješ dečački pogled i pačvork srce zrelog muškarca. Volim kad me gledaš niz nos, nadmeno i kad mi kažeš da sam luda. A onda se osloniš na moja ramena, onako, u prolazu...

Trenutno ne vidim više od toga, ali sam i dalje spokojna.

3 comments:

etotako said...

gaji to!

Hi Fidelity said...

Hocu, uzivam, samo...malo se plasim...nekad je to samo ovaj mehur od sapunice...puf...i nema vise...
:)

etotako said...

neka neka
znas li ti koliko je sila potrebno da se napravi jedan mehur :)

iha.

nema mesta panici.
nikad.
jer.
nema garancije.
nikad.
samo gas.