Ovo nije ispovest ovo je gore nego molitva

Ispovedem ovu istinu nenačetu zaboravom
I sazdanu od ljubavi

Ne pokušava da me odvrati
Gleda me očima ludooke
Vekovno dugim pogledom vernika
Iz ćoška svog sveta
Iz svoje nedirnute dimenzije

Njena kuća, ulica broja, dvorište zajedničkog života
U koloritu prostrtog rublja i mirisu jutarnje, susedske kafe
Zabran sigurnosti
Ćelija opstanka kroz koju pokretom balerine ostavlja
Titraj piruete u kuhinji
Dok u sobi sa pogledom na današnjicu
Preslušava
Bonus pesmu

Jedna sasvim drugačija muzika iz kuće preko puta

Gornja fioka komode njenih predaka
Puna žutih trenutaka nezaborava
Svedoka njenih trajanja:
Ljudi u prolazu, sa njom
U epicentru, ona njiše fotografiju

Razuđenost rukopisa
Rasutog među bulevarskim mašnama
Dok me posmatra pogledom večnijim od
Epohe što traje u zvonjavi pretposlednjeg tramvaja

Pretponoćni trenuci na raskrsnici grada u šumu stonih lampi

Radovala se
Smejala se mojim ludorijama
Gasila svetlo po svitanju
Na: Halo! odgovarala sa: Da!

Ne znam ko će mi biti tako drag gost
Ako su mi svi prijatelji, pomislila je
Ljušteći neke slatke zavičajne jabuke

Kompot, porodična tradicija popodnevnog zadovoljstva

Sa putovanja je donosila herbarijum čajeva
I priču planinskog bilja ukradenu od nekog čobanina
Mrzela je asfaltne pesnike
Volela je Miku A

Jer, kada bi zemlja ovako umela da voli kao mi
Već odavno bi bila zvezda

I sama pisala po uglovima svoja četiri zida
Krila beleške u kojekakvim delovima nameštaja
I stvarala knjigu na malteru
Ciglu po ciglu

Koristim ovu ispovest da ukradem još ponešto
Od njenog života po tragovima kojima korača
Kroz sve sobe
U kojima beležim njeno trajanje

U suknji tinejdžerke
U poluprofilu zrelosti
U: Ne znam šta neću
U gomili njoj sličnih, njena različitost

Način na koji pali cigaretu, otresa pepeo i
Gleda za duvanskim dimom
Kao za dalekim putovanjem
Strpljenje kojim sluša
Mir kojim saopštava razgolićenost svoje unutrašnjosti
To sam ja
Nervoza prstiju kojima češlja kosu
Pogled koji zahteva: Reci miii...

Govorio sam
Lepo je što te volim
Lepo je što i ti mene voliš
Lepa je čarolija
Lepo je kad zazvoni telefon, a u njemu ti
Lepo je kad se budiš, a u očima mi
Lepo je kad zaspimo najsrećniji
Lepa si
Ne, to nije lepo od mene
Najlepša si
Lepi su leptiri, lepi su svi naši datumi
Imaš lepa usta
Lepe su moje oči
Lepa su ti ramena
Lep ti je barokni mladež
Lepo se ljubiš
Lepo je kad kažeš:
Prestani sa pričom o lepom, dođi, potreban si mi
Hoću da mi bude
Lepo

Budi se na zvuk zvona ili sunca
Iz jorgana izranja rukama kojima grli dan
I žmirka još jedno dobro jutro, svete
U koji stupa kao da klizi
Stopama ostavljenim da prenoće
Na drumovima koje hodom pretvara u fiestu

Neprekinuto postojanje lepote njenih nogu

Skupocena i odvažna
Sedi podvijeno u svom carstvu misli
Grize pramen i sanja
U čaši pred sobom zarivenim osmehom otapa led
Osvaja lakoćom
Nekome sreću, mnogima kob
Vila i princeza moja

U ulici datuma
U kući četrdeset jedan
Na spratu u vrhu solitera
Na prozoru sa istoka
Na zidu crvenih cigala
U kapiji bez ograde
U danu beskonačnom
U mesecu punom mesečine
U godini bez kraja

Postoji
Tako mi ove ispovesti
Jedna ljubav nenačeta zaboravom
I sazdana od istine