KADA ĐAVO NE DA MIRA ili Jelenin školski zadatak za sve koji su ga tražili :)

Jutro je. Uobičajena sreda za odlazak na posao. Ustajem, kombinujem delove odeće, podešavam nijanse boja na licu. Ritualno otpijam gutljaj kafe za dobro jutro. Brava škljocne tačno osam puta pre nego što sam sigurna da sam propisno napustila stan.
„Dobro jutro, komšinice, čestitam!“ zatiče me poznati čikica u mimohodu ispred ulaza.
Nemam pojma o čemu je reč, ali vaspitano se zahvalim, pomislivši šta sve starost uradi čoveku.
Putujem gradskim prevozom i brojim svih osamnaest stanica koje me razdavajaju od posla. Preda mnom je istih dvesta metara, koje dobro izgazim, pre nego što čujem zvuk poznatog mehanizma vrata kojim počinje moj radni dan.
„Pa, čestitamo, L.! Svaka čast! Što se ne hvališ? Nismo ni znali da pišeš, a ti takvu nagradu!“
Verovatno delujem kolegama kao da mi je upravo saopštena dijagnoza trajnog gubitka sećanja. Ipak, smejem se, praveći se da je sve u redu, dok drmusaju moju labavu ruku. Razmišljam gde da pobegnem i polazim u kuhinju, nadajući se da će me prizor nezainteresovanog sveta nagnutog nad svojom šoljom kafe uveriti da je ovo samo još jedno uobičajeno jutro.
„Opa J., pa zar iz vesti da saznajemo? Opasna nagrada. Bravo, bravo!“ govore mi uglas, mašući raskupusanim novinama.
Uspevam jedino da trepćem dok čestitka izaziva lančanu reakciju.
„Izlazi ti knjiga, koleginice. Nećeš sad, valjda, da napustiš ovu našu profesiju?“
„Meni primerak sa posvetom molim!“ prepliću se glasovi bez prestanka.
„Ljudi, o čemu vi to pričate?“ panično uzviknem.
Samo na sekund dobijam parče muka.
„Luda si, kao i uvek!“, uzvikne neko i pokrene, ponovo, lavinu smeha.
Izlećem napolje i, na najbližem kiosku, uzimam primerke svih dnevnih novina. Počinjem da trčim, jer je to jedino što mogu da uradim u tom trenutku. Dovoljno daleko, od svih koji bi mogli da nastave sa čestitanjem, otvaram novine i nalazim uzrok ovakvom jutru.
J. L. ovogodišnja je dobitnica Đavolove nagrade za književnost. Ova renomirana nagrada dodeljuje se, već vekovima, debitantima u oblasti pisane reči. Mladim piscima, ovo je sjajna šansa, da njihovo đavolski dobro delo bude prvi put objavljeno. U ovogodišnjoj oštroj konkurenciji, L. je ispunila sve preduslove da njen rukopis zauzme mesto u izlozima i na policama.
„Ubiću ga, ubiću ga, ubiću ga“, vrištim i pritiskam zelenu slušalicu na telefonu.
„Pa, čestitam draga moja! Stvarno si zaslužila.“
„Prestani i objasni mi šta se dešava! Čija je ovo knjiga?! Ja nisam ništa napisala godinama.“
„Znam da nisi, dušo. To je samo moj mali poklon tebi. Oduvek si želela da ti poklonim knjigu. Doduše, nisam znao da će uz nju ići i nagrada, ali još bolje, zar ne?“
„Ti nisi normalan! To nije moja knjiga!“
„Sada je tvoja. Više od svih koje sam mogao samo da ti posvetim. To je tvoja knjiga, mala.“
„Ali to nisam JA napisala!“
„Na neki način i jesi. Gledaj na to ovako. U njoj su tvoje reči. I tvoji snovi. I neka mala svakodnevna oduševljenja svojstvena tebi. Ja sam ih samo sakupio. Ma videćeš da je tvoja čim je pročitaš“.
„Ali...“
„Ovoga puta nema ali! Dobila si priliku, bejb! Imaš knjigu. I nagradu. Sad je sve na tebi. I još nešto...“
Bacila sam telefon i i izbezumljeno nastavila da koračam. Znala sam da posle tog „nešto“ sledi ono što mi je rekao kada sam mu prvi put otkrila da želim da budem pisac.
„Pisanje je đavolji posao. Budi hrabra. Nemoj zbog straha da zabrljaš, mala“.