I sve je sad tu
Vratili se ukusi i boje
Neki važni ljudi postali senke
A epizodisti, konačno, zauzeli tron
U stomaku strah
U očima želja
Da sve ostane isto
A da stalno raste
Da bude veće i veće
Dok se ne pretvori u tačku
Ka kojoj zajedno hodamo
Postavljajući pred sobom čitav novi svet
Vratili se ukusi i boje
Neki važni ljudi postali senke
A epizodisti, konačno, zauzeli tron
U stomaku strah
U očima želja
Da sve ostane isto
A da stalno raste
Da bude veće i veće
Dok se ne pretvori u tačku
Ka kojoj zajedno hodamo
Postavljajući pred sobom čitav novi svet
Znam odgovore na sva pitanja
Koja ne postavljaš
Ni sama ne pitam
Ni sama ne pitam
Ne zaplićem
Ne kvarim
Samo plutam
Opipavam
Pridržavam
I bodrim
Onda ne tren zamislim da te nema
Pa budem još bolja
6 comments:
nekako mi se čini da sam se nekako udaljio, od blogova i svega toga. Mog, tvog i još ponekog. Da li je to do mene, ili...
misliš li da nešto nedostaje?
Nije do tebe. Ja se osecam isto...
Ne nedostaje, samo smo drugaciji, malo nam je svega bilo previse.
Mozda smo tek sad normalni :)
haha moguće je :-)
ali meni je nekako žao. uhvatim sebe kako na silu nešto pišem, i tek se onda smorim.
bas mi se svidja
jako lepo. divna emocija.
Lepa pesma i zanimljiv blog.
Post a Comment