No. 1

Sedim u zelenoj fotelji u cosku kafica, u centru grada, u ulici koja je nazvana drugom. Kao da je suparnica one prve. Ili ljubavnica glavnog trga.
Citam jos jednog pametnog pisca, neoptereceno okrecem novu stranu pazljivo desifrujuci te bajkovito-naucne redove. Uce me da vidim sebe iz pticije perspektive, sa glave dinosaurusa, sa dalekog ostrva i iz antickog grada. Ipak gledam u praznu fotelju naspram moje. Sebe pokusavam na tren da zaboravim.
Narucujem na tom ozloglasenom jeziku. Meni i dalje ne zvuci tako strasno, pogotovo kad kupujem kolace i kafu. Raduje me svaka nezaboravljena rec.
Posmatram zgradu u kojoj bih volela da zivim. Na ulazu, pored lifta okacena je slika Marka Rotka. Uvek sam zelela da mi visi iznad glave. Volim tu zanimljivu simetriju crvene i zute, ali nikada nisam posmislila da bi mogla da se razliva i u nekom prizemlju.
U prozoru se pojavljuje zena u beloj frotirskoj pidzami. Izgleda kao da se lako nosi sa ovim jutrom. Razmisljam sta bi se desilo kada bismo ovoga trenutka zamenile zivote. Ili kada bi bar bila ovde da popuni prazninu susedne fotelje.
Vracam se knjizi i sve vise zaljubljujem u sezdesetcetvorogodisnjeg Japanca.
I dobro mi je jer je ova prica u drugom gradu. I ne lici na prethodne. Ne obraca se nikome. Nema nameru. Ne prazni bol. I ne popunjava prazninu.
Mark Rotko je govorio da ne postoji dobra slika ni o cemu. Tako je i sa mnom u ovoj fotelji dok se posmatram sa spoljasnje strane izloga kafica.