NIJE STRAŠNO

Nije joj više tako strašno kad izlazi iz starog stana. Ni dok korača Zahumskom i Držićevom. I kad zaobilazi omiljeni park. Ni što u svakom odlasku i dolasku pogledom traži stare prozore.
Kiša se lepše čuje dok pada u njeno novo dvorište. U mraku, sa otvorenim vratima balkona, leži na krevetu i mašta o nekim novim ljudima. I seća se onih prežaljenih.
Otvara vrata dragim prijateljima koji se neprestano smeju okupljeni oko stola sa kafom i kolačićima. Nazdravljaju svojim nevoljama čekajući i dalje poneki zaslužen obris sreće.
Hoda u ritmu omiljene muzike, slavi važne datume i voli.
Ne traži ništa zauzvrat. Ne prosi više za ljubav.
Ponovo veruje u Deda Mraza.
I u sebe.