Sve je manje stvari koje želim da kažem i osećam. Da pokažem.
Jer nema nikoga pored, preko puta ili barem iza.
Sve je više pogrešnih stvari koje želim ponovo da radim.
Da sipam piće, upalim cigaru i okrenem tvoj broj.
Da ti kažem da sam sama i da te čekammmmm. Da dođeš odmah i da mi staviš ruku preko usta. I da se zavučeš iza mene. I u mene. Da mirišeš kao uvek. Da mi pokidaš novu ogrlicu. Obrišeš suze. Ispričaš nešto glupo. Popiješ pivo. Pojedeš šampitu. Da žuriš. Da ti dam tvoj narandžasti peškir. Da ti ne dam da odeš. Da te poljubim ispred lifta....
Da dugo sedim i ćutim. Popijem pivo. Nemirno spavam. I dugo patim.
Monday, November 17, 2008
DA TI KAŽEM DA
Subscribe to:
Post Comments (Atom)
3 comments:
al me zakuca!
Pritom, niko nema prava da ti kaze da to ne treba da radis :(
Upravo se o tome radi...
A sto i ne bih...
Rezultat uvek isti...
Bas uvek...
Uporno gresimo prema sebi samima. Ali se i podlo kajemo. Za sve greske. I zato U se. Tad prestajemo biti kljuse. Kako god to ravnodusno zvucalo.
Post a Comment