DIJAGNOZA

Ne mogu više da gledam kako mi stvari izmiču iz ruku. Bez razloga, neprirodno, nepravedno. Vidim sebe kako pružam ruke visoko, kako pokušavam da dohvatim želje, kako nestrpljivo čekam... svoj život.
Bol se stidljivo vraća ispod moje bluze. Ponovo hodam da umorim nemir. Sanjam snove u kojima nema vazduha. Savladava me gravitacija dok izranjam iz kreveta.
Ćutim u svom ćošku i bacam pogled na telefon. Pa kroz prozor. Čitam o čoveku u mraku koji odagnava misli smišljajući sulude priče. Isto se dešava i u mom odsustvu svetla. A u tvom? Ima li kod tebe ičega osim mraka?
Onda se setim svih onih mirnih dana koji nisu zavaravali srećom. Žudim za njima.
Kako ću izdržati još jedno tvoje odsustvo? Pristajem i na grupisanje samo da bi mi objasnio zašto se sve ovo ponovo dešava.
Pusti bedne izgovore, sve smo ih istrošili. Zar ne možemo da uvedemo novu dijagnozu - "devojka koja nema sreće" umesto floskule kao što je anticipativna anksioznost? Strah od stvari koje se neće desiti. A šta se dogodi kad se one stvarno ne dese? Kako se onda to zove?
Pošalji mi razglednicu sa objašnjenjem. I telegram sa terapijom.

Biću u kući koju treba da napustim. Izlaziću sa čovekom koji se pravi da ne postojim. Živeću život koji se samo tako zove. Smišljaću priče koje gase mrak. Šetaću kroz neki park.
Pronađi me čim se vratiš. Imaš moj broj.
Ja imam samo tebe.