Ukucala sam danas reč happiness u pretraživač slika. Sasvim neplanirano i potpuno nesvesno. U jednom trenutku sam se trgla i shvatila ozbiljnost reči koju tražim. I koliko je dugo nisam tražila. Smejala sam se trenutku nepažnje. Ipak se nešto dešava.
Bio je to dobar znak.
I šta sam dobila? Decu koja se smeju čučeći u travi, dvoje koji se ljube, cveće, kišu, suncokrete, nasmejane ljude, obalu, opet decu, pa žute balone…
Viknula sam : “Ej, daj mi svoju prvu asocijaciju na sreću, a da to nisam ja", i počela da se smejem. "Istražujem nešto!”.
Prišao si i počeo da me golicaš.
Onda si me poljubio u čelo dok sam se ja, još uvek, cerekala i migoljila.
Taj trenutak je postao moj odgovor.
Taj trenutak je postao moj odgovor.
Ti si rekao: "Razglednica".
2 comments:
ovo je tipični odgovor na nepostavljeno pitanje, ali me je zagolicalo pošto sam skoro i ja razmišljao nešto o tom hepinesu. shvatio sam da koliko god to plastično i stereotipno zvučalo, zapravo nikada ne uživam u sreći koja je došla sama od sebe, uživam, ali to uživanje ne povezujem sa srećom. to ne bi trebalo da bude sreća, mislim, onda kada si zadovoljan? zar to ne bi trebalo da bude stalno, a da sreća bude super zadovoljstvo?
jedino kad sam potpuno sjeban znam približnu definicju sreće.
E da... i onda kada uhvatim sebe da dok jedem(žvaćem) mumlam neku pesmicu pokazujući koliko mi se dopada hrana... pozdrav
Upravo se to i desilo ovde Zlombulo.Izmastavanje srece koriscenjem stereotipnog odgovora na pitanje koje niko ne postavlja.
Cita se nesreca u pozadini. Jebiga, nisam uspela :)
Znam sta pricas, naucili me razlici izmedju "dobro mi je" i "srecna sam". Nema razlike kad si nesrecan, jel da?
Post a Comment