LA FEMME D'A COTE

Gledala sam sinoć Trifoa u Kinoteci.
Zato što je ciklus Trifoa. Zato što je odmor. Zato što je proleće. Zato što smo prošlog proleća počeli ponovo da se viđamo. Zato što smo pravili pauzu. Zato što sam se nešto ljutila. Zato što si mislio da se više nećeš pojavljivati. Zato što si se, ipak, pojavio.
Zato što sam tada prvi put obukla svoju novu braon haljinu, u kojoj se uvek osećam kao Francuskinja. Zato što ti se svidela ta moja haljina. Zato što sam u njoj, i tebi izgledala kao Francuskinja. Zato što sam ti bez nje izgledala kao Španjolka. Zato što sam ti bila lepa. Zato što sam, kao i uvek, plakala. Zato što si se uspravio u krevetu, ozbiljno me pogledao i još jednom mi saopštio da sam prava francuska junakinja, ali onako, kao kod Trifoa. Zato što si me bez reči odvezao kući. Zato što si me, mnogo kasnije, tamo zauvek ostavio.
Zato što sam mislila sam sve zaboravila. Zato što sam, po ko zna koji put, bila kod poetičnog doktora. Zato što sam mu, konačno, ispričala. Zato što nije imao šta da kaže. Zato što nisam zaboravila. Zato što to ruši ceo moj svet.
Zato sam išla da gledam, u stvari, sebe u Kinoteci. Da vidim kako si ti to video. Da vidim ko sam to ja. Da vidim da li si ti, još uvek, tu.
Možda je bolje da nisam gledala tog Trifoa.
Možda je bolje...
Možda...