KAD NISI TU

Volim kada se vozimo taksijem, ćutimo i držimo se za ruke.
Ne volim kad mi namiguješ. Ni kad nisi tu.
Kad podlegneš genima i kad se mimoiđemo u krevetu.
Kad se igramo suprotnih polova
Pa se trudimo da se ne razumemo.

Volim kako me voliš
I kad pričamo u brojevima.
Na primer,
Večeras si pijan tri, meni se spava pet,
A nedostaješ mi beskonačno.

Nisam razlučila
Da li ima više reči ili misli,
Spetljale su se u pačvork osećanja
Za tvoju odsutnost
I tvoj povratak.

Ja sam već odavno zauvek tvoja.
U svim vremenskim zonama
I egzotičnim destinacijama.
U go go barovima
I starim negativima.
Na svim iscrtanim mapama.
U neispisanim pesmama.
Na spisku stanara
U ličnoj karti
I u sebi,
Tvoja.

Volim kada se vozimo taksijem, ćutimo i držimo se za ruke.

Ne volim kad nisi tu.

HTELA SAM DA TI KAŽEM

Želim da svučem maglu sa sebe
Da se saberem sa šest
Izbrišem kontitnet
I po koju vremensku zonu

Malo sam slabija
Od predviđenog
A mogu satima da gledam u sneg
I da te ne pominjem

Želim više naših slika
I zajedničkih stvari
Onih, što ljudi dele posle rastanka
I bar jednu nedeljivu
Da liči na nas

Pritiskam neke brojeve
Da ti kažem da svet traje
Šest sati duže

A onda otćutim svoj monolog

Žulja me prošlost u slikama
Nasleđena patnja sa
Mape tvog dlana
I preljuba sa dalekim krajevima

Moram da ti verujem
Nemam izbora

Zauzvrat stavljam mindjuše
Od zelenog žada
Koje ćeš mi tek pokloniti
I za utehu
Plešem celu noć

OPET

Opet sam ovde…

Svraćam…

U svečanim cipelama...

I sa ponekim stihom u džepu…
Da vidim sta ima novo...
Kod mene...

ISTO

I sve je sad tu
Vratili se ukusi i boje
Neki važni ljudi postali senke
A epizodisti, konačno, zauzeli tron
U stomaku strah
U očima želja
Da sve ostane isto
A da stalno raste
Da bude veće i veće
Dok se ne pretvori u tačku
Ka kojoj zajedno hodamo
Postavljajući pred sobom čitav novi svet

Znam odgovore na sva pitanja

Koja ne postavljaš
Ni sama ne pitam

Ne zaplićem

Ne kvarim

Samo plutam

Opipavam

Pridržavam

I bodrim

Onda ne tren zamislim da te nema

Pa budem još bolja

ZBOG SVEGA TOGA

Ne pišem.
Ne pišem jer znam da ne mogu da vam pokažem taj mrak, te stepenice i taj krov.
I mene na vrhu te zgrade.
I njega sa pogledom koji briše sve što se zove pre.
I taj beton koji drži nepoznatu hrpu emocija između nas .
Tek taj dijalog.
I uzdah.
I ovu mene koja ne piše.
Zbog svega toga.

DANAS

Sutra. Pisaću sutra.
Kad namamim tišinu u svoj dom.
I podesim polumrak za zavođenje misli.
Kad uglancam korice svezaka u kojima ostavljam tragove.
I zauzmem pozu kojom se lansiram u sebe.
Posmislim na sve vas koji me tapšete po stihovima.
I na njega koji mi oduzima redove, pretvarajući ih u poljupce.
Bolje sutra. Danas više ne umem ništa.
Ne znam kako se zove ovo što osećam.
Niti ko je pisao sve ovo do sada.
I kako me vi to razumete.
Danas ovo možda i nisam ja.
Ostavimo to, ipak, za sutra.

PREMIJERA

Danas je dobar dan.
U ovom trenutku stvar odluke.
Rezultat jedva iskopanog razuma.
Zamoljenog da se ranije vrati sa zasluženog odmora.
Danas je pravo vreme za predah.
Posle nedelja provedenih u rvanju sa emocijama.
I preduzetih mera za sprečavanje suza da poplave sve stečeno.
Sve novootkriveno, do sada nevidjeno i neprobano. Zalečeno.
Novi dan.
Ritam prošlosti kvari odlučujuci marš u predaju.
U prozoru zaglavljen mrak.
Strah u glavnoj ulozi novog komada.
Momenat za glasno izgovaranje stvari.
Prećutkivanje.

I držanje za ruke.