KAD NISI TU

Volim kada se vozimo taksijem, ćutimo i držimo se za ruke.
Ne volim kad mi namiguješ. Ni kad nisi tu.
Kad podlegneš genima i kad se mimoiđemo u krevetu.
Kad se igramo suprotnih polova
Pa se trudimo da se ne razumemo.

Volim kako me voliš
I kad pričamo u brojevima.
Na primer,
Večeras si pijan tri, meni se spava pet,
A nedostaješ mi beskonačno.

Nisam razlučila
Da li ima više reči ili misli,
Spetljale su se u pačvork osećanja
Za tvoju odsutnost
I tvoj povratak.

Ja sam već odavno zauvek tvoja.
U svim vremenskim zonama
I egzotičnim destinacijama.
U go go barovima
I starim negativima.
Na svim iscrtanim mapama.
U neispisanim pesmama.
Na spisku stanara
U ličnoj karti
I u sebi,
Tvoja.

Volim kada se vozimo taksijem, ćutimo i držimo se za ruke.

Ne volim kad nisi tu.

HTELA SAM DA TI KAŽEM

Želim da svučem maglu sa sebe
Da se saberem sa šest
Izbrišem kontitnet
I po koju vremensku zonu

Malo sam slabija
Od predviđenog
A mogu satima da gledam u sneg
I da te ne pominjem

Želim više naših slika
I zajedničkih stvari
Onih, što ljudi dele posle rastanka
I bar jednu nedeljivu
Da liči na nas

Pritiskam neke brojeve
Da ti kažem da svet traje
Šest sati duže

A onda otćutim svoj monolog

Žulja me prošlost u slikama
Nasleđena patnja sa
Mape tvog dlana
I preljuba sa dalekim krajevima

Moram da ti verujem
Nemam izbora

Zauzvrat stavljam mindjuše
Od zelenog žada
Koje ćeš mi tek pokloniti
I za utehu
Plešem celu noć

OPET

Opet sam ovde…

Svraćam…

U svečanim cipelama...

I sa ponekim stihom u džepu…
Da vidim sta ima novo...
Kod mene...

ISTO

I sve je sad tu
Vratili se ukusi i boje
Neki važni ljudi postali senke
A epizodisti, konačno, zauzeli tron
U stomaku strah
U očima želja
Da sve ostane isto
A da stalno raste
Da bude veće i veće
Dok se ne pretvori u tačku
Ka kojoj zajedno hodamo
Postavljajući pred sobom čitav novi svet

Znam odgovore na sva pitanja

Koja ne postavljaš
Ni sama ne pitam

Ne zaplićem

Ne kvarim

Samo plutam

Opipavam

Pridržavam

I bodrim

Onda ne tren zamislim da te nema

Pa budem još bolja

ZBOG SVEGA TOGA

Ne pišem.
Ne pišem jer znam da ne mogu da vam pokažem taj mrak, te stepenice i taj krov.
I mene na vrhu te zgrade.
I njega sa pogledom koji briše sve što se zove pre.
I taj beton koji drži nepoznatu hrpu emocija između nas .
Tek taj dijalog.
I uzdah.
I ovu mene koja ne piše.
Zbog svega toga.

DANAS

Sutra. Pisaću sutra.
Kad namamim tišinu u svoj dom.
I podesim polumrak za zavođenje misli.
Kad uglancam korice svezaka u kojima ostavljam tragove.
I zauzmem pozu kojom se lansiram u sebe.
Posmislim na sve vas koji me tapšete po stihovima.
I na njega koji mi oduzima redove, pretvarajući ih u poljupce.
Bolje sutra. Danas više ne umem ništa.
Ne znam kako se zove ovo što osećam.
Niti ko je pisao sve ovo do sada.
I kako me vi to razumete.
Danas ovo možda i nisam ja.
Ostavimo to, ipak, za sutra.

PREMIJERA

Danas je dobar dan.
U ovom trenutku stvar odluke.
Rezultat jedva iskopanog razuma.
Zamoljenog da se ranije vrati sa zasluženog odmora.
Danas je pravo vreme za predah.
Posle nedelja provedenih u rvanju sa emocijama.
I preduzetih mera za sprečavanje suza da poplave sve stečeno.
Sve novootkriveno, do sada nevidjeno i neprobano. Zalečeno.
Novi dan.
Ritam prošlosti kvari odlučujuci marš u predaju.
U prozoru zaglavljen mrak.
Strah u glavnoj ulozi novog komada.
Momenat za glasno izgovaranje stvari.
Prećutkivanje.

I držanje za ruke.

PUT

Dobri čovek stoji na mojim vratima sa suncem u kesi.
Sa osmehom koji odgovara na mnoga pitanja.
I zagrljajem koji na licu pravi štrafte od suza.
Odbijam korišćenje reči.
Grimasama objašnjavam svoju tugu.
Svoje veliko ne znam.
Pogledom odajem sreću
Pretešku za nošenje.
Neke veštine nikada neću savladati
Samo zato što silno želim.

Vadim poklone koji liče na mene
I ponovo se smejem svim tvojim pokretima.
Onda zauzmemo pozu umornih ljubavnika
I čupkamo stidljivo ljubav
Optužuješ me za čudna pitanja i poistovećuješ sa svim ženama
Ja tebe krivim za lakoću kretanja kroz vreme i instant zaborav.
Onda se simultano prevodimo
Pa ćutimo...
Pa se odmeravamo...
Pa opet čupkamo ljubav
Na sasvim dobrom putu ka nama.

MUK

Budite mirni večeras, ja spavam dole.
Odmaram svoje snažne ruke za tovarenje sutrašnjih strepnji.
Ostanite nečujni dok razmišljam o njemu u mrklom mraku.
O njemu – mrklom mraku.
O meni – mukloj tišini.
Budite tihi dok zbrajam ljubavi.
Te matematičke formule sa bezbroj nepoznatih.
I one druge, sa jednom nepromenljivom, podložne kontroli.
Budite ljudi dok napuštam sebe radi novih redova
U sopstvenim pričama sa amputiranim dijalozima.
Trenirajte humanost dok zatvaram oči
Moleći za mrve mira do prvog sunca.
Spavajte sa mnom i mislite kakva je umetnost stvarati tišinu.
I koliko ste bogati kada je imate gde i kome kvariti.
Budite nemi u mom muku.

FLEKE

Ribam sive oblake koji su mi uflekali vreme.
Šurujem sa tišinom praveći doček neplaniranim događajima.
Zauzimam položaj u kom sam bila pre nego što si postojao.
Sakupljam kilometre u paralelnim ulicama.
Opipavam ćoškove ove kuće za odrastanje.
Recitujem poeziju na kuhinjskim elementima.
Igram se žmurke sa problemima odraslih.
Odlažem brige u kesu za đubre.
Prisećam se kako prebacujem nogu preko tebe dok ležimo.
Priželjkujem da zagrljeni spavamo.
Sanjam da ponovo sanjamo.

DECA, PROLEĆE, SAKSOFON, ISTOPLJENI SLADOLED I TI

Gube joj se priče. U stvari ih krišom skriva od sebe dok još jednom ne ojača.
Čine je ranjivom. Kao deca, proleće, saksofon, istopljeni sladoled i ti.
Učini joj uslugu. Nemoj nikada da se predomisliš.
Ona nema lice za trgovinu sa tobom. Za prodaju celom svetu. Nežne ruke, ni meko r. Kolena za klecanje i veru u nemoguće.
Sa nogama za čvrsto stajanje na zemlji ne obećava mnogo. Očekuje još manje.
Samo je ostavi samu sa unutrašnje strane vrata i ne isprobavaj njen surovi razum. Zbog takvih je ponovo, po kazni, poslala emocije u neke ćoškove sebe koje će kasnije godinama prazniti za debele pare.
Zar ne vidiš kako se grčevito drži za ovu planetu pokušavajući da ispegla bar ono parče sveta koje joj pripada? Ne ide.
Moli se i dalje za spokoj, ignoriše bogove i raskrinkava ljubav. Opravdava tvoje lažne snove koji joj mrse prošlost. Lomi je sve nerazumljivo što neprestano radiš.
Čeka dobrog čoveka iz još boljih krajeva. Uvežbava da bude tu gde jeste. Disciplinovano i zaljubljeno zbunjena. Sa uredno nameštenim krevetom, razbarušeno ispisanim stihovima, izbrisanim telefonskim brojevima i profiltriranim sećanjima. Na tebe. Na one tragove dobrog tebe. Onog podsvesnog tebe.
Ne govori da ti je draga i ne otkrivaj joj tajne.
Vežbaj stajanje iza postupaka, odbranu stavova i gledanje u oči.
Ne okreći se ka njoj i zaćuti više, u ime svega što se neće desiti!

U SEBI

Vraćam se sebi i žongliranju rečima.
Samoća na sto prvi način. Za ovde i poneti.
Na nogama koje ponovo hodaju po suncu.
U mislima koje posrću samo u prošlom vremenu.
Sve one dobro uvežbane stvari za budućnost.
Plašim se uvek.
Malo više od kada si otišao. Još više jer se vraćaš.
Strepim i zbog proleća. I otvorenih prozora.
Hodom izlizanih ulica. Davno naučenih stihova.
Skoro zaboravljenih prijatelja i neispijenih čaša alkohola.
Čekaću te sklupčana na kauču, ispod uramljenog holivudskog sna.
Ranjiva zbog urušenih ljubavi.
I slučajnih susreta.
Devojka sa planom u neplaniranom.
Poređaću sve TV kanale. Prvi će stvarno biti na prvom.
Očistiću prozor sa porukom u prašini.
Zameniću sijalicu i oprati tvoju majicu.
Neću čeprkati po propalim pričama.
Spavaću subotom pribijena uza zid.
Ti misli na mene
Dozivaj me dedinim nadimkom
Čuvaj mi ožiljak od sankanja
I vrati se
Ja sam i dalje tu
Skrivena u sebi

GARANCIJA

M.M. je dečak.
Sa diplomom, radnom knjižicom, deviznim računom i ključevima od kola i stana.
Prodaje maštu.
Prosečno talentovan kreator snova zarobljen u jednom nedosanjanom.
Detinjstvo? Karakter? Možda sudbina? Ili samo svesna odluka?
M.M. se retko smeje. Neguje aroganciju. Radi na nepristupačnosti. Krije kvalitete.
Uživa pažnju i zahteva divljenje. Opušta se u društvu inferiornih prijatelja i kvalitetnih pića. Pristaje na korisna poznanstva.
Ozbiljan je. Ne kasni. Drži reč.
M.M izbegava prošlost. Boluje od samoljublja i strahuje od samoće.
Uverava nas da pati. Zbog krstaša, ukletih pesnika, francuskih revolucionara, Praškog proleća i svakog trećeg prosjaka.
U ime svih nesrećnih ljubavi čovečanstva koje će vešto izbeći.
Do tada štedi ljubav. Oročeno je čuva samo za sebe.
M.M. čeka onu pravu.
Iz izloga. Sa garancijom.
Ljubav koja se debelo plaća.
Tuđim životima.
I sopstvenim.

No. 1

Sedim u zelenoj fotelji u cosku kafica, u centru grada, u ulici koja je nazvana drugom. Kao da je suparnica one prve. Ili ljubavnica glavnog trga.
Citam jos jednog pametnog pisca, neoptereceno okrecem novu stranu pazljivo desifrujuci te bajkovito-naucne redove. Uce me da vidim sebe iz pticije perspektive, sa glave dinosaurusa, sa dalekog ostrva i iz antickog grada. Ipak gledam u praznu fotelju naspram moje. Sebe pokusavam na tren da zaboravim.
Narucujem na tom ozloglasenom jeziku. Meni i dalje ne zvuci tako strasno, pogotovo kad kupujem kolace i kafu. Raduje me svaka nezaboravljena rec.
Posmatram zgradu u kojoj bih volela da zivim. Na ulazu, pored lifta okacena je slika Marka Rotka. Uvek sam zelela da mi visi iznad glave. Volim tu zanimljivu simetriju crvene i zute, ali nikada nisam posmislila da bi mogla da se razliva i u nekom prizemlju.
U prozoru se pojavljuje zena u beloj frotirskoj pidzami. Izgleda kao da se lako nosi sa ovim jutrom. Razmisljam sta bi se desilo kada bismo ovoga trenutka zamenile zivote. Ili kada bi bar bila ovde da popuni prazninu susedne fotelje.
Vracam se knjizi i sve vise zaljubljujem u sezdesetcetvorogodisnjeg Japanca.
I dobro mi je jer je ova prica u drugom gradu. I ne lici na prethodne. Ne obraca se nikome. Nema nameru. Ne prazni bol. I ne popunjava prazninu.
Mark Rotko je govorio da ne postoji dobra slika ni o cemu. Tako je i sa mnom u ovoj fotelji dok se posmatram sa spoljasnje strane izloga kafica.

SREĆAN NOVI POČETAK!

Zagrlila sam te jako pre nego što smo se još jednom rastali. Time sam ponovo rekla sve što ne razumeš.
Sutra ću, možda, paliti sveće u novogodišnjim ukrasima i obeležavati delove stana u kojima si boravio.
Onda jednom. Kod mene. Zbog mene. Slučajno i namerno. Kada nam je noć ukrala kontrolu. A to su dani koje vrede. Jer samo smo tada mi stvarno bili mi. Mi, koji se danju poriču.
Razdvojiće nas nakratko ulice, vremenske zone i valute. Želje su nam zauvek odredile suprotne strane.
Odbrojaću tih deset sekundi i poljubiti neke druge usne. Neću se više propinjati na prste zbog toga.
Doneću te u noć sa novogodišnjim odlukama. Pojavićeš se na tren sa verom u dobar kraj. Stegnuću tu tuđu ruku kao da je jedina preostala na svetu.
Ujutru ću se spakovana za novu epohu išunjati iz grada.
Menjaću aerodrome, štampu i osmehe sa neznancima, u prvom danu nade.
Dočekaće me šest raširenih ruku i tri topla zagrljaja.
U gradu koji je uvek spreman da krene ispočetka.
Ne vidim zašto i ja ne bih učinila isto.

REPEAT

Nema me.
Ispadaju mi pasusi iz ruku dok prostirem sveže oprane rečenice u glavi.
Krune se reči nameštene na repeat.
Do jutra nestanu.
Kao i nostalgija za tobom.

Vidim te na čelu kafanskog stola.
Na suprotnoj strani od mog ćoška patnje.
Promiče mi smeh kroz suzni pogled.
Sanjam decu i korice tek objavljenih knjiga.
Sa tvojim likom.

Trezne me tuđi poljupci.
Napuštaju svi rituali.
U korpu za novine odlažem buduće omiljene pisce.
Prolivam šampanjac da zlo po njemu lakše otklizi.
Odbrajam protraćene dane.

Planiram otmicu Deda Mraza.
Spremam doručak nekome.
Pravim se da te ne vidim.
Ne pričam o tome.
Pišem u prazno.

UDOBNO

Udobno je prava reč.
Ona koju sam dugo tražila za sebe.
Udobno mi je.
Čak i kad nema mesta za mene.
Onda mi je udobno na nekom drugom.
Jer, to udobno dođe nekako kao odluka.
Ili više kao zasluga.
Zamisli to, zaslužena udobnost.
Poklanjam je samoj sebi.
A ti.
Ti si mi poklonio onu svesku za ispunjavanje snova.
Ne popunjavam je.
Posmatram izdaleka i žalim sve sanjare ovoga sveta.
Suviše sam odrasla da bih te razumela.
Suviše sam patila da bih te tešila.

On stigne u ponoć. Nista mu nije teško. Ne zna za tugu.
Smeje se svemu. Posebno mojim pitanjima.
Sam ne pita. Jer nije ni bitno.
Onda se smejemo zajedno.

"Peškir ti je u polici levo. Voda u kuhinji, pored frižidera. E da, imaš i indijske orahe gore.
Da, znam da sam slatka. Ti si i dalje smešan kao bioskop.
Požuri zaspaću.
Tako, lezi tu.
Sad je već bolje."

NEKO KO NIJE...

Neko novi nezasluženo odmara u mom krevetu dok ja buljim u TV.
Neko novi ljubi sve ožilljke na mojoj koži dok razmišljam o prljavim prozorima.
Neko novi deli pivo sa mnom koja ne želi ništa da deli.
Neko novi kaže da mu se sviđam u prostoru koji mu se sviđa.
Neko novi ne pita ništa devojku koja spava.
Neko novi ima plan.
Ja samo sedim i ćutim.
I zastenjem kad se to od mene očekuje.
Ne trudim se i ne objašnjavam.
Ali znam jedno.
Neko novi nije on.
I zastenjem neočekivano.

NIJE STRAŠNO

Nije joj više tako strašno kad izlazi iz starog stana. Ni dok korača Zahumskom i Držićevom. I kad zaobilazi omiljeni park. Ni što u svakom odlasku i dolasku pogledom traži stare prozore.
Kiša se lepše čuje dok pada u njeno novo dvorište. U mraku, sa otvorenim vratima balkona, leži na krevetu i mašta o nekim novim ljudima. I seća se onih prežaljenih.
Otvara vrata dragim prijateljima koji se neprestano smeju okupljeni oko stola sa kafom i kolačićima. Nazdravljaju svojim nevoljama čekajući i dalje poneki zaslužen obris sreće.
Hoda u ritmu omiljene muzike, slavi važne datume i voli.
Ne traži ništa zauzvrat. Ne prosi više za ljubav.
Ponovo veruje u Deda Mraza.
I u sebe.

OPET ZAUVEK

Popravila sam zub. Ti se se ošišao.
Onda smo se našli na toj kafi.
Ne znam više ko je uverljivije lagao sebe.
Ponašala sam se lako. Verovala u sopstveni tok reči.
Pomalo i u tvoj.
To je trajalo. Traje i dalje.
Nije više ni važno šta smo govorili. Nije ni prepričljivo.
Opis bi bio: uljudno, pristojno, civilizovano…po svim onim nepisanim pravilima.
Kad želiš onog drugog i kad se praviš da je u redu da te taj drugi ne želi.
Priča o ljubavi, zrelosti, istini, snovima.
O tome kako će sve biti u redu.
Smejala sam se, bila ozbiljna, zamišljena, lutala izlogom iza tebe, izbegavala neke poglede i sva sećanja.
Poljubac u obraz i veselo ćao.
Onda sam hodala. Povremeno usporavala. Pa stala.
Ušla sam u kafić, sela za šank, naručila najljuće piće.
Slomljena. Čekala sam da neko to primeti kao u popularnim serijama. Da mi naruči još jednu čašu ljutine i otkrije neku fenomenalnu životnu mudrost koja će mi vratiti spokoj.
Led se istopio i u svom drugom agregatnom stanju pojavio na mom licu.
Ostala sam sama za tim šankom znajući da sam sama na celom svetu.
Sve što se desilo posle je nebitno.