UDOBNO

Udobno je prava reč.
Ona koju sam dugo tražila za sebe.
Udobno mi je.
Čak i kad nema mesta za mene.
Onda mi je udobno na nekom drugom.
Jer, to udobno dođe nekako kao odluka.
Ili više kao zasluga.
Zamisli to, zaslužena udobnost.
Poklanjam je samoj sebi.
A ti.
Ti si mi poklonio onu svesku za ispunjavanje snova.
Ne popunjavam je.
Posmatram izdaleka i žalim sve sanjare ovoga sveta.
Suviše sam odrasla da bih te razumela.
Suviše sam patila da bih te tešila.

On stigne u ponoć. Nista mu nije teško. Ne zna za tugu.
Smeje se svemu. Posebno mojim pitanjima.
Sam ne pita. Jer nije ni bitno.
Onda se smejemo zajedno.

"Peškir ti je u polici levo. Voda u kuhinji, pored frižidera. E da, imaš i indijske orahe gore.
Da, znam da sam slatka. Ti si i dalje smešan kao bioskop.
Požuri zaspaću.
Tako, lezi tu.
Sad je već bolje."