ISTO

I sve je sad tu
Vratili se ukusi i boje
Neki važni ljudi postali senke
A epizodisti, konačno, zauzeli tron
U stomaku strah
U očima želja
Da sve ostane isto
A da stalno raste
Da bude veće i veće
Dok se ne pretvori u tačku
Ka kojoj zajedno hodamo
Postavljajući pred sobom čitav novi svet

Znam odgovore na sva pitanja

Koja ne postavljaš
Ni sama ne pitam

Ne zaplićem

Ne kvarim

Samo plutam

Opipavam

Pridržavam

I bodrim

Onda ne tren zamislim da te nema

Pa budem još bolja

ZBOG SVEGA TOGA

Ne pišem.
Ne pišem jer znam da ne mogu da vam pokažem taj mrak, te stepenice i taj krov.
I mene na vrhu te zgrade.
I njega sa pogledom koji briše sve što se zove pre.
I taj beton koji drži nepoznatu hrpu emocija između nas .
Tek taj dijalog.
I uzdah.
I ovu mene koja ne piše.
Zbog svega toga.