PUT

Dobri čovek stoji na mojim vratima sa suncem u kesi.
Sa osmehom koji odgovara na mnoga pitanja.
I zagrljajem koji na licu pravi štrafte od suza.
Odbijam korišćenje reči.
Grimasama objašnjavam svoju tugu.
Svoje veliko ne znam.
Pogledom odajem sreću
Pretešku za nošenje.
Neke veštine nikada neću savladati
Samo zato što silno želim.

Vadim poklone koji liče na mene
I ponovo se smejem svim tvojim pokretima.
Onda zauzmemo pozu umornih ljubavnika
I čupkamo stidljivo ljubav
Optužuješ me za čudna pitanja i poistovećuješ sa svim ženama
Ja tebe krivim za lakoću kretanja kroz vreme i instant zaborav.
Onda se simultano prevodimo
Pa ćutimo...
Pa se odmeravamo...
Pa opet čupkamo ljubav
Na sasvim dobrom putu ka nama.

MUK

Budite mirni večeras, ja spavam dole.
Odmaram svoje snažne ruke za tovarenje sutrašnjih strepnji.
Ostanite nečujni dok razmišljam o njemu u mrklom mraku.
O njemu – mrklom mraku.
O meni – mukloj tišini.
Budite tihi dok zbrajam ljubavi.
Te matematičke formule sa bezbroj nepoznatih.
I one druge, sa jednom nepromenljivom, podložne kontroli.
Budite ljudi dok napuštam sebe radi novih redova
U sopstvenim pričama sa amputiranim dijalozima.
Trenirajte humanost dok zatvaram oči
Moleći za mrve mira do prvog sunca.
Spavajte sa mnom i mislite kakva je umetnost stvarati tišinu.
I koliko ste bogati kada je imate gde i kome kvariti.
Budite nemi u mom muku.

FLEKE

Ribam sive oblake koji su mi uflekali vreme.
Šurujem sa tišinom praveći doček neplaniranim događajima.
Zauzimam položaj u kom sam bila pre nego što si postojao.
Sakupljam kilometre u paralelnim ulicama.
Opipavam ćoškove ove kuće za odrastanje.
Recitujem poeziju na kuhinjskim elementima.
Igram se žmurke sa problemima odraslih.
Odlažem brige u kesu za đubre.
Prisećam se kako prebacujem nogu preko tebe dok ležimo.
Priželjkujem da zagrljeni spavamo.
Sanjam da ponovo sanjamo.

DECA, PROLEĆE, SAKSOFON, ISTOPLJENI SLADOLED I TI

Gube joj se priče. U stvari ih krišom skriva od sebe dok još jednom ne ojača.
Čine je ranjivom. Kao deca, proleće, saksofon, istopljeni sladoled i ti.
Učini joj uslugu. Nemoj nikada da se predomisliš.
Ona nema lice za trgovinu sa tobom. Za prodaju celom svetu. Nežne ruke, ni meko r. Kolena za klecanje i veru u nemoguće.
Sa nogama za čvrsto stajanje na zemlji ne obećava mnogo. Očekuje još manje.
Samo je ostavi samu sa unutrašnje strane vrata i ne isprobavaj njen surovi razum. Zbog takvih je ponovo, po kazni, poslala emocije u neke ćoškove sebe koje će kasnije godinama prazniti za debele pare.
Zar ne vidiš kako se grčevito drži za ovu planetu pokušavajući da ispegla bar ono parče sveta koje joj pripada? Ne ide.
Moli se i dalje za spokoj, ignoriše bogove i raskrinkava ljubav. Opravdava tvoje lažne snove koji joj mrse prošlost. Lomi je sve nerazumljivo što neprestano radiš.
Čeka dobrog čoveka iz još boljih krajeva. Uvežbava da bude tu gde jeste. Disciplinovano i zaljubljeno zbunjena. Sa uredno nameštenim krevetom, razbarušeno ispisanim stihovima, izbrisanim telefonskim brojevima i profiltriranim sećanjima. Na tebe. Na one tragove dobrog tebe. Onog podsvesnog tebe.
Ne govori da ti je draga i ne otkrivaj joj tajne.
Vežbaj stajanje iza postupaka, odbranu stavova i gledanje u oči.
Ne okreći se ka njoj i zaćuti više, u ime svega što se neće desiti!

U SEBI

Vraćam se sebi i žongliranju rečima.
Samoća na sto prvi način. Za ovde i poneti.
Na nogama koje ponovo hodaju po suncu.
U mislima koje posrću samo u prošlom vremenu.
Sve one dobro uvežbane stvari za budućnost.
Plašim se uvek.
Malo više od kada si otišao. Još više jer se vraćaš.
Strepim i zbog proleća. I otvorenih prozora.
Hodom izlizanih ulica. Davno naučenih stihova.
Skoro zaboravljenih prijatelja i neispijenih čaša alkohola.
Čekaću te sklupčana na kauču, ispod uramljenog holivudskog sna.
Ranjiva zbog urušenih ljubavi.
I slučajnih susreta.
Devojka sa planom u neplaniranom.
Poređaću sve TV kanale. Prvi će stvarno biti na prvom.
Očistiću prozor sa porukom u prašini.
Zameniću sijalicu i oprati tvoju majicu.
Neću čeprkati po propalim pričama.
Spavaću subotom pribijena uza zid.
Ti misli na mene
Dozivaj me dedinim nadimkom
Čuvaj mi ožiljak od sankanja
I vrati se
Ja sam i dalje tu
Skrivena u sebi

GARANCIJA

M.M. je dečak.
Sa diplomom, radnom knjižicom, deviznim računom i ključevima od kola i stana.
Prodaje maštu.
Prosečno talentovan kreator snova zarobljen u jednom nedosanjanom.
Detinjstvo? Karakter? Možda sudbina? Ili samo svesna odluka?
M.M. se retko smeje. Neguje aroganciju. Radi na nepristupačnosti. Krije kvalitete.
Uživa pažnju i zahteva divljenje. Opušta se u društvu inferiornih prijatelja i kvalitetnih pića. Pristaje na korisna poznanstva.
Ozbiljan je. Ne kasni. Drži reč.
M.M izbegava prošlost. Boluje od samoljublja i strahuje od samoće.
Uverava nas da pati. Zbog krstaša, ukletih pesnika, francuskih revolucionara, Praškog proleća i svakog trećeg prosjaka.
U ime svih nesrećnih ljubavi čovečanstva koje će vešto izbeći.
Do tada štedi ljubav. Oročeno je čuva samo za sebe.
M.M. čeka onu pravu.
Iz izloga. Sa garancijom.
Ljubav koja se debelo plaća.
Tuđim životima.
I sopstvenim.

No. 1

Sedim u zelenoj fotelji u cosku kafica, u centru grada, u ulici koja je nazvana drugom. Kao da je suparnica one prve. Ili ljubavnica glavnog trga.
Citam jos jednog pametnog pisca, neoptereceno okrecem novu stranu pazljivo desifrujuci te bajkovito-naucne redove. Uce me da vidim sebe iz pticije perspektive, sa glave dinosaurusa, sa dalekog ostrva i iz antickog grada. Ipak gledam u praznu fotelju naspram moje. Sebe pokusavam na tren da zaboravim.
Narucujem na tom ozloglasenom jeziku. Meni i dalje ne zvuci tako strasno, pogotovo kad kupujem kolace i kafu. Raduje me svaka nezaboravljena rec.
Posmatram zgradu u kojoj bih volela da zivim. Na ulazu, pored lifta okacena je slika Marka Rotka. Uvek sam zelela da mi visi iznad glave. Volim tu zanimljivu simetriju crvene i zute, ali nikada nisam posmislila da bi mogla da se razliva i u nekom prizemlju.
U prozoru se pojavljuje zena u beloj frotirskoj pidzami. Izgleda kao da se lako nosi sa ovim jutrom. Razmisljam sta bi se desilo kada bismo ovoga trenutka zamenile zivote. Ili kada bi bar bila ovde da popuni prazninu susedne fotelje.
Vracam se knjizi i sve vise zaljubljujem u sezdesetcetvorogodisnjeg Japanca.
I dobro mi je jer je ova prica u drugom gradu. I ne lici na prethodne. Ne obraca se nikome. Nema nameru. Ne prazni bol. I ne popunjava prazninu.
Mark Rotko je govorio da ne postoji dobra slika ni o cemu. Tako je i sa mnom u ovoj fotelji dok se posmatram sa spoljasnje strane izloga kafica.