NEŠTO

Ja sam dobro. Prokleto dobro.
Ogledam se svakoga jutra.
Ulažem napor da od svog lica napravim nešto.
Podešavam venecijanere prema raspoloženju.
Trenutno su na pola puta do dobrog.
Prebrojavam knjige i diskove. Na prste, leve ruke, i prijatelje.
Poznajem sve pse u parku. Psujem golubove.
Čitam vikend izdanja dnevnih novina.
Slušam rokere koji pevaju džez.
Izbegavam Bukovskog i sve što miriše na bivšu ljubav.

Jedna sahrana, jedan dejt, nekoliko svađja sa prijateljima, posao, džez klub i pivo, kafe-galerija i špricer.
Izmeđju, krempite sa jagodama.

Okolo ljudi polažu ispite, otplaćuju kredite, štede za letovanje, vode ljubav, piju lekove da što pre ozdrave, uče strane jezike, smišljaju imena dece...

Ja, i dalje, prelistavam TV program, čekam u redu za bioskopsku kartu, brojim korake od kuće do Bulevara, učim još jednu ljubavnu pesmu napamet i pevušim onu "ne postoji on"...

Dobro sam, stvarno dobro. Još uvek sa flasterom na srcu. Onim najmanjim.
I flasterom i srcem.

Tu sam. I čekam. Da se desi. Samo da se desi.
Nešto. Bilo kako.
Nekad.
Uskoro.
Što pre.

LOE

To se, uglavnom, zove sloboda. A to volim najviše na svetu. Jer, to i jeste najvažnija stvar u jednom životu. Zato se silno trudim da je i drugima obezbedim. Ponekad me u tome ometaju one iracionalne stvari kao ljubav, prijateljstvo i ostale slabosti koje bi trebalo da nam ulepšaju život.
I ti se, opet, trudiš. I dalje si zaljubljena u ljubav.
Arheologija ljubavi. To je gadna bolest.
Laure ćute jer, verovatno, samu sebe dovoljno mučiš. One su kao kreditne kartice. Kad-tad ti unište proračun.
Bolje bi bilo da si pustila da te vodim na kolače i kafu ili da si me terala da se napijemo do suza, od neke čudne mešavine pića. Recimo, po bojama ili po starosti. Ili po veličini čaša iz kojih se piju.
Umesto toga, ti si se ljubakala sa nekim beogradskim N.N.-om reanimirajući onaj osećaj, od nekada. Tvoja ljubav sad ima dva bajpasa. Ne sme više da se uzbuđuje, mora da miruje...

Ja sam tu negde. Nosim neke Minnie Mouse rogove na glavi, mantil boje deteline sa četiri lista i srećni irski peni u torbi. I knjiigu o potrazi za srećom.

Da, pojaviću se u nekom suludom trenutku.
Ti ćeš obući karirane pantalone i košulju. I fine crne cipele za suvo vreme.
U tu čast ćeš počešljati i kosu.
I pićemo kafu. I smejaćemo se. Sve će biti neočekivano spontano.
Već vidim tu zajedničku fotografiju koja će nam ispadati iz nekih kutija, prepunjenih dragim tričarijama. Vidim i kako ćemo, nespretno, pokušavati da objasnimo ko nam je ona druga na slici...

TRIVIJA

N.N. ima zavičaj. I ljude koji ga mrze. I porodicu. Tuđi stan i fakultet i po. Dobar posao i moderan kompjuter. Pije alkohol. Dozirano. Sa puno poznaninka. Za sve njih kaže da su prijatelji. Oni ne kažu isto za njega. Vozi bicikl po prometnim ulicama. Može se videti i u parku i kafiću. Daje intervjue u novinama, zauzima ozbiljne poze na fotografijama. Nosi i sako na njima.
Zaljubljuje se iznova. Zna da to nikada neće prestati. I uživa u tom saznanju.
N.N.-a ne brinu trivijalnosti.
Brinu ga politika, izbori i slogani. Bankovni račun i poslednji ispit. I jedan diplomski. Stanje u regionu i bilateralni odnosi sa Zagrebom. I program predškolskog obrazovanja.
N.N. nadire zamišljenim hodom pesnika. Perifernim pogledom prati svoj odraz u izlozima. Misli da je zgodan. Brine o sebi. Večera sa piscima i opsenarima. I sam postaje jedan od njih. Veruje u boga i minimalan broj zapovesti. Zavodi i pušta da bude zaveden. I nada se da to nikada neće prestati. I da će, i dalje, uživati u tome.
N.N. kaže da u ljubavi dobro funkcioniše. Smatra se ostvarenim čovekom. Zadovoljava propisane standarde i ostvaruje zadate ciljeve. Ponekad pati. Isključivo zarad umetnosti koju stvara. U slobodno vreme čita ženske dlanove. Preskače liniju srca.
N.N.-a ne brinu trivijalnosti.
Spava na stomaku. Mirno spava na stomaku.

Tako miran san zahteva stomak.

39 MIŠIĆA, OLOVKA I JA

Toliko mnogo te nema u ovom mom ničemu da je jedino moguće ne izdržati sve to.
Opet se ne smejem. Jel' znaš da je za osmeh potrebno 13, a za mrštenje 39 mišića? Ja ovih 39 pošteno izrabljujem.
Postajem polako persona non grata. To je prvi izraz koji sam naučila iz latinskog. Lažem, drugi. Prvo sam naučila lupus in fabula. Hoćes li ikada više biti lupus in fabula?
Eh, Lupus. Buba Lenja koju neću ni da pominjem. Učili smo taj latinski zajedno. Postao je junak iz one homo homini...
Ma pusti latinski.

Htela sam da ti kažem da sam izgubila veru. Svaku veru. Boga neću ni da pominjem, on nema nikakve veze sa tim. A i znaš šta mislim o njemu.
Kad izgubiš veru onda postaje lako. Nesreća daje pravo na sve. Drugima je teško. Zbog toga ti to pričam. Ali nema te u onom staklenom izlogu kafića da ti sve ovo namršteno sručim. Da me uzaludno ubeđuješ u suprotno.
Imam samo neku ordinaciju u kojoj stalno curi česma. Ne mrzim ga, a rekao si da hoću. Mislim da se, još uvek, plaši da mi priđe. Kaže da bih se raspala kada bi neko to prebrzo učinio. Često ćuti, a ja ne volim da delim tišinu sa ljudima koji mi nisu bliski, pa onda pričam gomilu gluposti. Jel' se sećas da sam te na prvom sastanku zamolila da konačno ućutiš, jer si neprekidno govorio o nekom restoranu i užegloj ribi? Kakva glupost. Šta nervoza učini čoveku. Ja sam ćutala, baš zbog bliskosti koja se osećala. Sad ćutim jer više ništa ne osećam. Ali ne mogu sada o tome.

Želim garsonjeru preko puta parka. Sa aparatom za kafu i muzikom u tuš kabini. I zlatnog retrivera. Želim još mnogo toga da ti kažem, a mogu samo ovde da zapišem. Samoj sebi i nekim dragim ljudima čija lica nisam videla, ali nam se misli prepliću.

Ne brini, nije sve ovo samo tebi upućeno. Volim to drugo lice jednine. A volela bih da si u njemu baš ti. To moje drugo lice jednine koje je nestalo u trećem licu množine. Ali tako su stvari postavljene i tako treba da bude.

Ne žalim se. Uvek mora da ostane neko ko će da piše o tome.

To sam ja.

To jebeno prvo lice jednine.

KLIŠE

Ma, gde si?
Nisi, valjda, u onom istom ćošku kuhinje?
Metaforički bi se moglo reći da ja jesam.
Pitala sam se danas gde je kraj razočaranjima? I da li ona, stvarno, zavise od nas?
Zanimalo me je i šta bi ti rekla na to.
Opet pada kiša i ovaj grad, stvarno, treba da promeni ime.
Tvoj zvuči kao da u njega uplovljavaju neki veliki i važni brodovi.
Kako se menjaju imena gradova? Ko to, tek tako, odluči?
I ko odlučuje o svemu što staje u jedan život, recimo, Bret Iston Elis-a. Ili, na primer, ko je dželat jadne Merilin?
Znaš, mi zabijamo glave u knjige, a to je samo naša verzija peska.
Imaš li ispred tvoje kuće dvorište?
Ja nemam. Dvorište, i još mnogo toga.
U ime svega toga ću stati.
Kako si ti?

PRIJATELJSTVO

NIKAD

"I ti ćeš da umreš. I ona će da umre"
"Odakle ti ta reč, od koga si to čula? I šta znači umreš?"
"To je kad nekoga više ne možeš da vidiš. Nikad".

Bila sam oduševljena definicijom petogodišnje devojčice.
Mada, htela sam da joj kažem da nekada za to nije potrebno da neko umre.
Detinjasto od mene, stalno bih da na vreme pripremim ljude oko sebe. Da unapred znaju. Kao da će im od toga biti lakše.
Prerano je da i to sazna.

"To je kad nekoga više ne možeš da vidiš. Nikad".

Toliko o smrti. I tebi.