UDOBNO

Udobno je prava reč.
Ona koju sam dugo tražila za sebe.
Udobno mi je.
Čak i kad nema mesta za mene.
Onda mi je udobno na nekom drugom.
Jer, to udobno dođe nekako kao odluka.
Ili više kao zasluga.
Zamisli to, zaslužena udobnost.
Poklanjam je samoj sebi.
A ti.
Ti si mi poklonio onu svesku za ispunjavanje snova.
Ne popunjavam je.
Posmatram izdaleka i žalim sve sanjare ovoga sveta.
Suviše sam odrasla da bih te razumela.
Suviše sam patila da bih te tešila.

On stigne u ponoć. Nista mu nije teško. Ne zna za tugu.
Smeje se svemu. Posebno mojim pitanjima.
Sam ne pita. Jer nije ni bitno.
Onda se smejemo zajedno.

"Peškir ti je u polici levo. Voda u kuhinji, pored frižidera. E da, imaš i indijske orahe gore.
Da, znam da sam slatka. Ti si i dalje smešan kao bioskop.
Požuri zaspaću.
Tako, lezi tu.
Sad je već bolje."

NEKO KO NIJE...

Neko novi nezasluženo odmara u mom krevetu dok ja buljim u TV.
Neko novi ljubi sve ožilljke na mojoj koži dok razmišljam o prljavim prozorima.
Neko novi deli pivo sa mnom koja ne želi ništa da deli.
Neko novi kaže da mu se sviđam u prostoru koji mu se sviđa.
Neko novi ne pita ništa devojku koja spava.
Neko novi ima plan.
Ja samo sedim i ćutim.
I zastenjem kad se to od mene očekuje.
Ne trudim se i ne objašnjavam.
Ali znam jedno.
Neko novi nije on.
I zastenjem neočekivano.

NIJE STRAŠNO

Nije joj više tako strašno kad izlazi iz starog stana. Ni dok korača Zahumskom i Držićevom. I kad zaobilazi omiljeni park. Ni što u svakom odlasku i dolasku pogledom traži stare prozore.
Kiša se lepše čuje dok pada u njeno novo dvorište. U mraku, sa otvorenim vratima balkona, leži na krevetu i mašta o nekim novim ljudima. I seća se onih prežaljenih.
Otvara vrata dragim prijateljima koji se neprestano smeju okupljeni oko stola sa kafom i kolačićima. Nazdravljaju svojim nevoljama čekajući i dalje poneki zaslužen obris sreće.
Hoda u ritmu omiljene muzike, slavi važne datume i voli.
Ne traži ništa zauzvrat. Ne prosi više za ljubav.
Ponovo veruje u Deda Mraza.
I u sebe.

OPET ZAUVEK

Popravila sam zub. Ti se se ošišao.
Onda smo se našli na toj kafi.
Ne znam više ko je uverljivije lagao sebe.
Ponašala sam se lako. Verovala u sopstveni tok reči.
Pomalo i u tvoj.
To je trajalo. Traje i dalje.
Nije više ni važno šta smo govorili. Nije ni prepričljivo.
Opis bi bio: uljudno, pristojno, civilizovano…po svim onim nepisanim pravilima.
Kad želiš onog drugog i kad se praviš da je u redu da te taj drugi ne želi.
Priča o ljubavi, zrelosti, istini, snovima.
O tome kako će sve biti u redu.
Smejala sam se, bila ozbiljna, zamišljena, lutala izlogom iza tebe, izbegavala neke poglede i sva sećanja.
Poljubac u obraz i veselo ćao.
Onda sam hodala. Povremeno usporavala. Pa stala.
Ušla sam u kafić, sela za šank, naručila najljuće piće.
Slomljena. Čekala sam da neko to primeti kao u popularnim serijama. Da mi naruči još jednu čašu ljutine i otkrije neku fenomenalnu životnu mudrost koja će mi vratiti spokoj.
Led se istopio i u svom drugom agregatnom stanju pojavio na mom licu.
Ostala sam sama za tim šankom znajući da sam sama na celom svetu.
Sve što se desilo posle je nebitno.

DA TI KAŽEM DA

Sve je manje stvari koje želim da kažem i osećam. Da pokažem.
Jer nema nikoga pored, preko puta ili barem iza.
Sve je više pogrešnih stvari koje želim ponovo da radim.
Da sipam piće, upalim cigaru i okrenem tvoj broj.
Da ti kažem da sam sama i da te čekammmmm. Da dođeš odmah i da mi staviš ruku preko usta. I da se zavučeš iza mene. I u mene. Da mirišeš kao uvek. Da mi pokidaš novu ogrlicu. Obrišeš suze. Ispričaš nešto glupo. Popiješ pivo. Pojedeš šampitu. Da žuriš. Da ti dam tvoj narandžasti peškir. Da ti ne dam da odeš. Da te poljubim ispred lifta....
Da dugo sedim i ćutim. Popijem pivo. Nemirno spavam. I dugo patim.

MNOGO

Potrebne su mi te dve reči od tebe.
Dovoljan je taj prosti zbir slova.
Ne, volim te.
Nego samo jedno kako si.

Je l' to mnogo?

NAJTUŽNIJI POLJUBAC NA SVETU

Stajala sam na prstima pokušavajući da budem dovoljno velika da zaslužim taj poljubac.
Te poljupce.
U mom novom hodniku. U mom novom životu.
U tvom skučenom zagrljaju.
Uzalud sam se propinjala pokušavajući da otopim zimu sa tvog lica.
Ostavio si mi ukus nezrelosti na usnama. Dilemu na ramenima. Sujetu na obrazima.
Promenio mi život od hodnika do kuhinje pokušavajući da pronađeš najbezbolniji izlaz iz istine.
Nemoj da brineš.
Ja sam ovo davno prebolela.
To, da nema ljubavi ili boga.
Za mene.
Moje zakrpljeno srce ne može više da se slomi.
Tvoje, nažalost, više ne može ni da se zakrpi.
Idem dalje, mehanizam mi je suviše dobro poznat.
Hodam novim ulicama. Čekam sneg i sunce, miris drva za potpalu, zimsku komplilaciju filmova, brojanje pahulja u okviru mog prozora, rođendan, dan kada je umro Deda Mraz i odlazak u grad mog života.
Vidiš da imam plan.
Moguće je i bez tebe.
Kao i do sada.
Kao i nadalje.
Kao zauvek.