Friday, October 31, 2008

ZATO


Bezbroj puta smo prepešačili tu ulicu. Onu koja spaja naše kuće.
Njom si mi hrlio u susret. Na njenom kraju me ostavljao na sigurnom.
Na tom potezu smo se voleli.
Ja bih se uvek popela na svoj četrnaesti sprat i onako, još obučena, otrčala do prozora da vidim kako se još jednom spuštaš niz nju. Ti bi se okrenuo i pogledao tu tačkicu u četvrtom prozoru od vrha.
Tako smo se voleli ti i ja.
Ne znam da li još uvek zaobilaziš tu raskrsnicu, ali ja od danas nisam više u tom prozoru, nemoj ni gledati gore.
Pitam se zašto od svih ljudi koji me okružuju želim samo sa tobom da se oprostim. Jer, tebe odavno nema u blizini.
Pažljivo te pakujem u kutiju sa plišanim igračkama, sveskama iz srpskog i ceduljicama koje smo razmenjivali, praveći naš ljubavni savez i obavezujući se na večnost.
Večnost je trajala prekratko.
Sedim na podu među otvorenim kutijama, čitam po ko zna koji put davno napisanu posvetu:
"Zato što si takva kakva si".

I time se završava čitava epoha.

Još bezbroj puta ćemo prepešačiti tu ulicu. Onu koja je spajala naše kuće.

Ne gledaj gore.

Nema me više tu.

4 comments:

Snezana said...

Tuzno bas.......

Gemina said...

Tužno je i što svako od nas čuva jednu takvu kutijicu... a sve ostale 'kutijice' nikada nisu dovoljne, čak ne mogu ni da se uporede... i jednu kuću u čije prozore se plaši da pogleda, iz straha i da će videti i da neće videti nikoga tamo...

Hi Fidelity said...

Uh...ta "pakovanja"...
Tesko je, ali glavu gore...bez gledanja u tudje prozore
:)

Hi Fidelity said...

Hvala puno Mom kutku svemira na lepom komentaru. Drago mi je da se prepoznajemo.
Ne znam kako ga nema u kucici?
Vidimo se u ovom nasem medjuprostoru.
Veliki pozdrav