STRINDBERG

Napiši srećnu priču. Napiši srećnu priču.

Teram sebe danima na to. I shvatam da ne mogu.
Ne umem da pišem srećne priče. I ne umem da verujem u sreću. Valjda se i duri na mene jer odavno verujem samo u ono Strindbergovo: “Ne želim ti sreću jer ona ne postoji, želim ti snagu da nosiš svoju sudbinu”.

Izmisli, izmaštaj, slaži, prepiši.

A, bilo bi dobro. Da pomisli da je sve već prošlo i da sam ok. Da nema zlih misli, sujete i suza. Da nije otežao nekom sledećem da dođe do mene. Da je olakšao meni da dođem do sebe.

Napiši srećnu priču!

Vikend je. Smejem se grohotom okružena dragim prijateljima. Planiram putovanje u usamljeni gradić na obali, namenjen nesrećnim ljubavnicima. Evo ga i sunce da pomogne da se nadišemo vazduha po parkovima. Spremam ručak svojoj porodici. Fini ritual znanja, veštine, strpljenja i odmerenosti. Sve što je neophodno i u životu. Ponovo primećujem stvari po ćoškovima, koje stoje tu već mesecima. Igram opet po sobi. I slušam pesme uz koje moraš da podigneš ruke skroz uvis. Ponovo učim da hodam, pričam i volim.
I ništa nisam izmislila, a liči na srećnu priču. Ili, bar nije više tako nesrećna.

JUBILEJ

Živela bih na mansardi. Pogled na betonsko dvorište sa obaveznom šipkom za trešenje tepiha i drvenom puzavicom koja prekriva ceo jedan zid susedne zgrade.

Okrugli trpezarijski sto stajao bi ispred prozora sa istoka. Služio bi se najlepši beogradski izlazak sunca za doručak.

Imala bih mačku. Prijatelji bi me, do tada, već ubedili da je to dobro za mene. Sa psom sam, verovatno, već pokušala. Bezuspešno.

Silvija Plat, mačka pesnikinja. Čula više poezije nego prosečno obrazovan tridesetogodišnji Beograđanin. Verovala bih i da ima omiljene stihove.

Bila bih u invalidskoj penziji kao isluženi radnik kulture ovoga grada.

Ujutru bih preko kućne haljine oblačila kaput i odlazila u obilazak uličnih prodavaca cveća, u potrazi sa savršenim buketom. Po povratku bih, uz kafu, čitala kulturne strane dnevnih novina do ručka, koji je neko prethodnog vikenda pripremio za mene i sortirao po danima. Neko povrće i malo kuvanog mesa.

Popodne bi bilo rezervisano za nekoliko poglavlja neke drage knjige. Čitala bih verovatno, po ko zna koji put, Čehova. Možda bih se vratila i avangardnoj drami koja je do tada, već uveliko, postala klasika. Jonesko i Žari. I dalje bi svirao Čet Bejker, sigurna sam. „This is always“ za popodne. Sa mnom, istrenirano otpornom na nostalgiju.
Telefonirala bih bratanici da vidim da li je pripremila poslednji ispit književnosti na Humbolt Univerzitetu. Pričale bismo o momcima i Murakamiju. Valjda je, do tada, već postao Nobelovac.

Uveče bih se našminkala i obukla neku finu, iznošenu haljinu. Pila bih belo vino i pućkala neku dugačku cigaru. Svečani momenat u fotelji, ispred nekog retro hi-fi uređaja. Možda opera. „Porgi i Bes“. Možda i poneka suza. Silvija Plat bi se već sklupčala u ćošku. Uskoro bih se sklupčala i ja u krevetu na svojoj strogo levoj strani. Desnu više ne bih ni otkrivala. Zaboravljala bih lekove pre spavanja. I dalje bih imala lak san pa bih iznova brojala sve noćne tamvaje i ustanovljavala ko se od komšija upravo okupao. Sanjala bih retko i trudila se da što pre zaboravim potisnute slike koje nam se noću svete.

Još jednom bi sunce nagrnulo kroz istočni prozor. Opet bih te srela na pijaci, u delu sa voćem. Ponovo se ne bismo javili jedno drugom. Pozdravila bi me komšijski tvoja žena koja i posle svih ovih godina ne bi shvatila da se poznajemo.

Kupila bih pomorandže i u kulturnoj rubrici pročitala da je prethodne noći jubilarno izvedena predstava po mom komadu.

Kod kuće bi se Silvija Plat protegla uz moju nogu. Svirao bi Čet Bejker i dalje.

Ljubav po Vudi Alenu

to love is to suffer.

to avoid suffering one must not love.

but then one suffers from not loving.

therefore, to love is to suffer.

not to love is to suffer.

to suffer is to suffer.

to be happy is to love.

to be happy, then, is to suffer.

but suffering make one unhappy.

therefore, to be unhappy one must love, or love to suffer, or suffer from too much happiness.

i hope you're getting this down.

woody allen

BRAVO ZA OSKARA

“Bravo za Oskara”, stiglo je u sms-u u od drage prijateljice. Čestitala mi je što sam uspela da ostanem na nogama te važne prethodne večeri. I što sam ustala sledećeg dana.

Jutro je optimista. Otvorila sam vrata balkona na minus pet, a sve u mome vidokrugu je bilo belo. Kao u Doktor Živagu kada pobegnu na selo. Uzdahnula sam glasno od uzbuđenja. Prizor koji je dovoljan da ceo dan učini smislenim. Koji ulepšava život i ima moć da odloži i smrt. Čak sam se i ja osećala moćno kao savremenik takvog trenutka.

Posrnula Holivudska diva je nadimak koji sam dobila za ponašanje u poslednje vreme. To je puno kontrolisane radosti sa puno alkohola plus puno nekontrolisanih suza. A niko ne zna zašto. To je kada vam ispada pudrijera iz satenske torbice i kad svilenom maramom prikrivate tragove viskija po odri hepbern haljini. Kada kelner ide za vama sakupljajući prosute cigarete, a vi ga najiskrenije poljubite iz zahvalnosti. On samo što vam ne traži autogram iako vam ne zna ni lik, ni ime. Dostojanstveno posrnuće je kada završite u salonskim cipelama i sa maminim brošem na klupi u parku, sa glavom u krilu, dok slučajni prolaznici ubrzavaju korak bežeci od ritmičnog ponavljanja “ne mogu više” kroz plač. Kada dodje drugarica da vas odvede kući koja je sto metara udaljena. Kada vas na važan dogadjaj prate dve drugarice da bi mogle i da vas iznesu, ako bude potrebno. Kada tražite dozvolu za svako sledeće piće.

Dobila sam Oskara od prijatelja i jer sam hrabro izgovorila i ispisala neke važne stvari. Važno je kad nekome kažes da je važan. Iako je to njemu nevažno. Veliko je i kad kažes da odlaziš. Odlaziš odlaziš. Iako nigde i nisi bio.

Nisam plakala. Samo sam skinula ulogu sa sebe i crnim markerom na papiru napisala tu glupavu rečenicu: “Ovo je prvi dan ostatka tvog života” i stavila na police. Smejala sam se ujutru kad sam otvorila oči. Dobri stari trik. Nikad ne pomaže.

Nastavila sam po istim tragovima. Omiljeno mesto za tost i kafu. Šetnja zaborava kroz park. Ritualno potapanje misli u bazenu. Prve visibabe na pijaci. A padao je sve vreme neki poslednji sneg ove godine.
I sve je dobro.
Gledam kroz prozor.
Visibabe i sneg.
Zvuči kao dobar početak.
I jos bolji kraj.

AKO ME JE IKADA VOLEO, A KAŽE DA NIJE…

…Onda je to bilo zbog mojih očiju i bezobrazluka. Tako je rekao iste one večeri kada mi je saopštio i da me ne voli.
“Mogao bih da svršim samo gledajući u tvoje lice”, govorio je u nekoj od hotelskih soba u koje smo odlazili.

Silazio je niz stepenice kad sam sam se zaljubila.
Pili smo pivo u mojoj omiljenoj bašti kada sam filmski izgovarala tekst:
“E moj Tupavko, zagorčaćes mi život, znaš?”. Kamo sreće da je to ostao samo deo moje teatralnosti i patetike.

Ova priča živi između tri marta, vuče se nekim dedinjskim i vračarskim ulicama, staje u puno mejlova i premalo susreta, u mnogo prekovremenog rada, neotkrivenih laži i obuzdanih istina. Obuzima celo moje telo, uništava moje misli. Stvara bogatu prošlost i omalovažava jednu budućnost.

Puno se ovde radilo o knjigama, a i završava se jednom.
Ovo je moj pokušaj pakovanja pisanjem. Ja pišem priče. I volim pogrešne ljude. To je usud koji nosim. Koji sam sama odabrala.
Da, volim. Smatrao je da za to nisam sposobna. Mislio je da je to zato što previše volim sebe. Tačnije, rekao je da je to zato što sam zaljubljena u svoje sise i svoje dupe. A samo nije video da beskrajno volim njega.

Nismo se tada još lično upoznali, a već smo počeli da se dopisujemo. Otkrila sam mu u prolazu da ne mora da se predstavlja, jer već znam sve o njemu. Dopala mu se moja izmišljena detektivska agencija, podsećala ga je na “Prvu damsku...” koja nam se oboma svidela:

-Ovo je samo čisto onako...da znaš da sve znam...dobro, ajde ne baš sve, ali sve ostalo ćeš mi sam reći. Znam da si očekivao lične opservacije, ali o tome u nekom drugom poglavlju...U stvari...ne znam...zavisi...videćemo...

-Pazi kad je sve tačno. Jedva čekam `lično` poglavlje.
E, a ta knjiga mi se dopala. Dobra je crnkinja.

- Knjiga je super, mada nisam jos čitala ovu poslednju. Super je jer ima atmosferu, a baš to mislim i o tebi. Pazi, to ti je ogroooman kompliment.

- Ogrooooman kompliment . Hvala, hvala. Baš je to lepo od tebe. I gle slučajnosti, i ja to isto mislim za tebe. Ukratko, privlačna si mi. Jako. :-)
Ogrooooman kompliment.

Ostala sam zatečena i neko vreme nisam odgovarala. Pisao je ponovo.

- Pojela maca jezik? :-)

- Hehe....nije...samo nisam bila tu... a i nisam ja tako plašljiva...a i sve je super...e, a sad mi daj malo fore...imam dobar šlagvort...pa da vidim šta ću s njim...

- Može. Evo, čekam.

- Slušaj, sve je super samo mi se nekako čini da šta god da treba sad da kažem nekako prevazilazi elektronsku prepisku...ti si pisac...ja sam producent...to kod nas drugačije funkcioniše :))...u svakom slučaju hoću da ti kažem da jedva čekam da odeš...to je u stvari baš super vest...

- Da, ja pišem, a ti realizuješ. Mislim da je to super kombinacija. A misliš da se nećemo više videti? I tako sprečimo... :-)

- Pa, iskreno ja sam mislila poptpuno suprotno :)...ali ako si ti za sprečavanje :)....

- :-)
Taman posla! I ja sam za produkciju isto :-)

- :))
Pa za jednog pisca imaš puno producentskih osobina: brz, efikasan, precizan, konkretan...hm a šta bi sa onom dobrom starom kompozicijom - uvod, razrada, zaključak....?
Pa super, sad ostaje samo da jednog dana pogledaš na svoj narandžasti sat pa u svoju narandžastu sveščicu pa upotrebiš svoj narandžasti telefon...

- Slatko, baš slatko
... zanima me kako izgleda detektivska agencija...Je l’ se u njoj kuva i pije kafa?
Ili detektivi idu po barovima?

- Detektivi ne biraju mesto, mesta biraju njih...ali piju kafu...i vole kolače :)

- O, može, može
Moram li izložiti i svoj slučaj?
Ili ti već znaš dosta o meni?
Imaš još nešto o meni što bi me iznenadilo?

Bilo je puno stvari koje sam znala, a ipak sam na kraju uvek nekako ja bila iznenađena. Otišli smo ubrzo na te kolače koji su mi zagorčali život.

A onda smo nekako neplanirano preživeli službeni put, porodični odmor, ljubavnicu zbog koje se ostavlja sve, vraćanje u stari život, završavanje scenarija, upoznavanje deteta, predavanja o držanju za ruke, svađu, nejavljanja, ponovna pojavljivanja, ostavljanje lične karte na recepcijama, prvu knjigu.

Shvatila sam da je sve otišlo do đavola kad sam ga videla na fotelji u svom stanu. Rekao je da ličim na svoju sobu i poželeo da mu pričam o blizancima koji nisu išli zajedno u vojsku. Odlazio je posle ponoći. Ustajao je naglo, da me trgne, da me ne uljuljka, plašio se “da nam se ne dopadne previše”. Posle se dugo nije vraćao.

Otputovala sam tog leta daleko i na svojoj, do sada, najudaljenijoj tački od ovog grada shvatila da ga volim. Smejali su mi se Fante i Bukovski, a ja sam znala da ni oni ne bi učinili drugačije.
To je ono - “Jebiga, izvini, ali volim te i nemam pojma šta ću sa tim”.
I to jebiga još uvek traje.

U međuvremenu smo se pravili da drugarski pijemo kafu dok je uvlačio ruku u moj dekolte, a ja mu govorila da je vreme da me upozna sa nekim svojim drugom. Smatrao je da još uvek ne može, tek tako, da me prepusti.

Došao je još samo jednom. U sred noći, zbog mene. Ležali smo goli na krevetu. Glava mi je bila u njegovom krilu. Gledao me je dok plačem i sklanjao šiške sa čela. Pevala je Nina Simon. Sećam se da me je puno ljubio i jako stiskao. Izgovorio je i neke lepe rečenice o našem susretu, o prepoznavanju i neophodnosti vraćanja u sopstvene živote. Ali, da u pola dana ili noći ja treba da znam da je on tu. Gde tu, pitam se sad? Ipak, spokojstvo te noći se ne zaboravlja. Delovalo je kao da mi je spasio život. A, on ga je, u stvari, samo odneo sa sobom. Kakva igrarija.

Videli smo se i u Novoj godini. Pričali smo o mojim odlascima kod njegovog psihijatra i viđanju sa njegovim drugom. O mom novom životu. Koji nije trebalo da ima veze sa njim. Smejem se tome i sada.
Priznala sam mu sve. Kroz jednu knjigu i jednu pesmu na poklon. Ne bih mogla uživo da gledam teret istine i ljubavi koji mu prenosim. Ne bi verovao mojim spontano sklopljenim rečenicama. Ovako je moju ljubav mogao iznova da čita i preslušava. Neki ljudi to prosto napišu i otpevaju umesto nas. I tako deluje ubedljivije. Otpratio me je do ulaza ovoga puta, jer sam ja, uglavnom, pratila njega. Otpratio me je i jer je znao da je to poslednji put da pratimo jedno drugo. Smejali smo se dok smo lagali izgovarajući poslednju rečenicu “Kazablanke”. Jer, između nas više nije bilo mesta za bilo kakav početak.

Knjiga se pojavila u knjižarama, slučajno sam je ugledala prošle nedelje. Bila sam tužna i ponosna. Jer, ipak je to pomalo i moja knjiga. Kao što je i on bio pomalo moj. Čitala sam je dok je bila u rukopisu kao neslučajni uzorak normalne čitalačke publike. Uglavnom je izbačeno sve što sam navela da mi se svidelo. Bilo me je strašno sramota kada mi se kafa prosula baš na stranici na kojoj je vodio ljubav sa bivšom devojkom. Rekao je da je i prosuta kafa komentar. Složila sam se.
Ne izlazim više sa tim njegovim drugom, nisam mu prijala. Mene niko i ne pita.
Ne viđam više ni njega.
Uskoro je promocija.
Pozvana sam. Znam da me očekuje.
Neću otići.
Moram kod psihijatra. Moram nazad u svoj život. Ako mi se ikad vrati.

Možda se sve ovo dogodilo jer me je ipak malo voleo. A kaže da nije.

PLIŠANI SOLITER

Ovo je nedelja promocije ove knjige.
I nedelja antipromocije svih ostalih knjiga u ovom gradu.

Knjiga kroz koju gledate filmove i slušate muziku. Jedna od onih knjiga za koju vam je žao što je niste vi napisali. Ali se bar osećate kao njen junak.
Knjiga za pamćenje.
Poželela sam je u novembru i dobila je za rođendan nekoliko dana kasnije.
Magična knjiga.
Poklonila sam je u januaru.
Knjiga za trenutke u kojima ne znate šta da kažete.
Samo sam mu naglasila stranu, shvatio je on već sve ostalo...

Tome, ponekad, služe knjige.
One najbolje.
Onim najboljima.

FIEST OF LOVE

There is a story about the Greek Gods; they were bored so they invented human beings, but they were still bored so they invented love, then they weren't bored any longer. So they decided to try love for themselves. And finally, they invented laughter, so they could stand it.