DIJAGNOZA

Ne mogu više da gledam kako mi stvari izmiču iz ruku. Bez razloga, neprirodno, nepravedno. Vidim sebe kako pružam ruke visoko, kako pokušavam da dohvatim želje, kako nestrpljivo čekam... svoj život.
Bol se stidljivo vraća ispod moje bluze. Ponovo hodam da umorim nemir. Sanjam snove u kojima nema vazduha. Savladava me gravitacija dok izranjam iz kreveta.
Ćutim u svom ćošku i bacam pogled na telefon. Pa kroz prozor. Čitam o čoveku u mraku koji odagnava misli smišljajući sulude priče. Isto se dešava i u mom odsustvu svetla. A u tvom? Ima li kod tebe ičega osim mraka?
Onda se setim svih onih mirnih dana koji nisu zavaravali srećom. Žudim za njima.
Kako ću izdržati još jedno tvoje odsustvo? Pristajem i na grupisanje samo da bi mi objasnio zašto se sve ovo ponovo dešava.
Pusti bedne izgovore, sve smo ih istrošili. Zar ne možemo da uvedemo novu dijagnozu - "devojka koja nema sreće" umesto floskule kao što je anticipativna anksioznost? Strah od stvari koje se neće desiti. A šta se dogodi kad se one stvarno ne dese? Kako se onda to zove?
Pošalji mi razglednicu sa objašnjenjem. I telegram sa terapijom.

Biću u kući koju treba da napustim. Izlaziću sa čovekom koji se pravi da ne postojim. Živeću život koji se samo tako zove. Smišljaću priče koje gase mrak. Šetaću kroz neki park.
Pronađi me čim se vratiš. Imaš moj broj.
Ja imam samo tebe.

ČUPAVO

ne mogu da čekam više
da ti mene poljubiš
sinoć sam pila rakiju
ponašala se kao životinja
danas radim u tišini
onda sam se zaplakala
kleknula
nemoj da se smeješ
i molila
molila
molim te voli me
molim te voli me
molim te voli me
ako ne možeš
ajde da se sečemo
da budemo braća
oženi neku moju sestru
doseli se u komšiluk
snimi sebe na kasetu
da slušam po čitav dan
pusti da radim svaki dan
nešto za tebe
da ti donosim užinu
pusti da volim svaku tvoju
ako mene ne
ako mene ne
a ako da
ako da ljubavi
nauči me kako
da ti ne dosadim.

Milena Marković

ŠTA VIDIM

Spokojna sam, čoveče.
Mirna i strpljiva. Sve ono što nikada nisam bila. Prepuštena. Sveznajuća. Otkačena. Lojalna. Uplašena. I stidljiva, čak.
Posmatram iste stare stvari kako menjaju dimenziju, kao oni oblici u lava lampi.
I to me više ne uznemirava već raduje - stihovi, replike, crteži, pisma, najviše ljudi.

Gledam sunce kako se uvlači u samo moj krevet, kako mi osmeh postaje za broj veći, korak sigurniji, a zvižduk sve glasniji. Kako pleksus jača i kako se para tuga.

Virim kroz prozor dok se lenjo gegaš sa jedne na drugu nogu, pokušavajuci da ubediš svet u sopstvenu stabilnost. Otkrivam načine iza kojih kriješ dečački pogled i pačvork srce zrelog muškarca. Volim kad me gledaš niz nos, nadmeno i kad mi kažeš da sam luda. A onda se osloniš na moja ramena, onako, u prolazu...

Trenutno ne vidim više od toga, ali sam i dalje spokojna.

LJUBAV

"...A samo se pojavila jedna ljubav koja ti je vratila sebe...

Obična ljubav...

Neka ti Bog da snagu da to izdržiš...

Sada kada imaš sebe... "

KAPITULACIJA

Ja sam tu.
Na donjem spratu.
Ispred i iza tebe.
Između poljubaca i poklona.
Deo telefonskog imenika.
Prijatelj prijatelja.
Znaš, kapitulirala sam
Sad čekam da objaviš pobedu i dođeš po plen.
Požuri...

RAZLOG

Postoji 500 razloga
Dovoljan je samo 1

POZAJMICA

Gluva kučka

Bahatiš se sa mnom.

Kao da ovakve poput mene

stalno srećeš.

Kao da ću uvek biti tu i čekati

da me za svilen gajtan povučeš,

dohvatiš i u meni se izgubiš na trenutak.

Bahatiš se i zdravo za gotovo uzimaš.

Ja baš i nisam slatko što se pred goste iznosi.

Sve svoje rane kao prava kučka ja sam olizala,

neću ja baš tako lako podviti rep.

Lajem i grizem čim nanjušim strah,

a ti se začas prepadneš.

Može se desiti, dušo,

na zub da te uzmem

Nevena Budimir