KADA ĐAVO NE DA MIRA ili Jelenin školski zadatak za sve koji su ga tražili :)

Jutro je. Uobičajena sreda za odlazak na posao. Ustajem, kombinujem delove odeće, podešavam nijanse boja na licu. Ritualno otpijam gutljaj kafe za dobro jutro. Brava škljocne tačno osam puta pre nego što sam sigurna da sam propisno napustila stan.
„Dobro jutro, komšinice, čestitam!“ zatiče me poznati čikica u mimohodu ispred ulaza.
Nemam pojma o čemu je reč, ali vaspitano se zahvalim, pomislivši šta sve starost uradi čoveku.
Putujem gradskim prevozom i brojim svih osamnaest stanica koje me razdavajaju od posla. Preda mnom je istih dvesta metara, koje dobro izgazim, pre nego što čujem zvuk poznatog mehanizma vrata kojim počinje moj radni dan.
„Pa, čestitamo, L.! Svaka čast! Što se ne hvališ? Nismo ni znali da pišeš, a ti takvu nagradu!“
Verovatno delujem kolegama kao da mi je upravo saopštena dijagnoza trajnog gubitka sećanja. Ipak, smejem se, praveći se da je sve u redu, dok drmusaju moju labavu ruku. Razmišljam gde da pobegnem i polazim u kuhinju, nadajući se da će me prizor nezainteresovanog sveta nagnutog nad svojom šoljom kafe uveriti da je ovo samo još jedno uobičajeno jutro.
„Opa J., pa zar iz vesti da saznajemo? Opasna nagrada. Bravo, bravo!“ govore mi uglas, mašući raskupusanim novinama.
Uspevam jedino da trepćem dok čestitka izaziva lančanu reakciju.
„Izlazi ti knjiga, koleginice. Nećeš sad, valjda, da napustiš ovu našu profesiju?“
„Meni primerak sa posvetom molim!“ prepliću se glasovi bez prestanka.
„Ljudi, o čemu vi to pričate?“ panično uzviknem.
Samo na sekund dobijam parče muka.
„Luda si, kao i uvek!“, uzvikne neko i pokrene, ponovo, lavinu smeha.
Izlećem napolje i, na najbližem kiosku, uzimam primerke svih dnevnih novina. Počinjem da trčim, jer je to jedino što mogu da uradim u tom trenutku. Dovoljno daleko, od svih koji bi mogli da nastave sa čestitanjem, otvaram novine i nalazim uzrok ovakvom jutru.
J. L. ovogodišnja je dobitnica Đavolove nagrade za književnost. Ova renomirana nagrada dodeljuje se, već vekovima, debitantima u oblasti pisane reči. Mladim piscima, ovo je sjajna šansa, da njihovo đavolski dobro delo bude prvi put objavljeno. U ovogodišnjoj oštroj konkurenciji, L. je ispunila sve preduslove da njen rukopis zauzme mesto u izlozima i na policama.
„Ubiću ga, ubiću ga, ubiću ga“, vrištim i pritiskam zelenu slušalicu na telefonu.
„Pa, čestitam draga moja! Stvarno si zaslužila.“
„Prestani i objasni mi šta se dešava! Čija je ovo knjiga?! Ja nisam ništa napisala godinama.“
„Znam da nisi, dušo. To je samo moj mali poklon tebi. Oduvek si želela da ti poklonim knjigu. Doduše, nisam znao da će uz nju ići i nagrada, ali još bolje, zar ne?“
„Ti nisi normalan! To nije moja knjiga!“
„Sada je tvoja. Više od svih koje sam mogao samo da ti posvetim. To je tvoja knjiga, mala.“
„Ali to nisam JA napisala!“
„Na neki način i jesi. Gledaj na to ovako. U njoj su tvoje reči. I tvoji snovi. I neka mala svakodnevna oduševljenja svojstvena tebi. Ja sam ih samo sakupio. Ma videćeš da je tvoja čim je pročitaš“.
„Ali...“
„Ovoga puta nema ali! Dobila si priliku, bejb! Imaš knjigu. I nagradu. Sad je sve na tebi. I još nešto...“
Bacila sam telefon i i izbezumljeno nastavila da koračam. Znala sam da posle tog „nešto“ sledi ono što mi je rekao kada sam mu prvi put otkrila da želim da budem pisac.
„Pisanje je đavolji posao. Budi hrabra. Nemoj zbog straha da zabrljaš, mala“.

RIKVERC

Nisam spremna za sve ovo. Regresija. Nije ni počelo, a ja već posustajem.
Tačnije, odustajem.
Želje su neprijatelji, lepo kaže dobri doktor. To vam prijatelji, uglavnom, ne kažu. Zato i dalje idem u posete njemu. Jedva čekam da mu pričam o onom ćošku, o domaćem zadatku za objavljivanje, o putovanju. Pitaću ga zašto sam prestala u sve da verujem. I kako će se to promeniti.
Dođe mi da se zavučem u mamin i tatin krevet i da tu zauvek ostanem.
Da, kukavičluk. A posteriori.
Ne mogu sve ispočetka, kunem se.
Boli, podseća, miriše, ispisuje se, ima ukus starog, neostvarivog, nemogućeg.
Teško je. Hoću da gledam samo pravo. Ne mogu više da usmeravam tuđe poglede.
Misliću malo o svom vidiku. Buljiću i dalje u knjige. Gradiću sopstvenu.
Dok me neko ne natera da podignem pogled.
Onda ću još jednom razmisliti...da li da ubacim u prvu.

SIDRO

I svi će budući moji pokušaji ubistva podsećati na tebe

(M. Antic)

...Ali ja ću čekati ovog usidrenog dečaka da skrene pogled ka meni.
Do tada ću u inat pisati prozu na što više strana braneći jezik i štedeći bol. Postaću kolecionar pohvala koji će strpljivo gledati kako se mozaik slova, koji je dugo slagao, otiskuje na papiru letnje zbirke. Radovaću se kao majka koja prvi put vidi sliku budućeg deteta, kao devojka koja uz svoje ime dodaje novo, dobro poznato prezime...
...Smešiću mu se u prolazu i podvlačiću sve one redove svetske književnosti koji su odavno opisali našu priču koja će se tek desiti...
...Oputovaću u kuću detinjstva kojom se završava poglavlje prethodnog života...
...Vratiću se spremna za nešto novo. Dovoljno će biti samo da bude tu.

MI

Tako bih volela da verujem u čuda.
Na primer, u ovaj oblik miokarda koji mi se danas pojavio u kafi.
U brojke koje se prekopiraju svaki put kad mi se pogled nađe na satu.
U neslučajnost dodira naših ruku dok smo naslonjeni na isti pult.
U zatvaranje starih i otvaranje novih vrata.
U stomačne leptire.
U čaroliju, istinu i želje.

U tebe i mene.
Plašim se reći nas,
Jer je to više i od čuda

TOO LOUD A SOLITUDE

Bila sam odsutna.
Mislila sam na tebe u Kafkinom gradu.
Savršeno mesto za pisanje.
Hašek, Kundera, Hrabal. Sad mi je sve jasnije.

Sedela sam rano ujutru na visokoj stolici pekare i slušala jazz dok su se prodavali kolači, pecivo i kafa. Jazz pekara. Zamisli to u svom gradu. Teško.

Zapisala sam trenutak u kome sam nagnuta nad nepravilnim kockicama belog i žutog šećera koje zatim ubacujem u češki amerikano. Saksofon se borio protiv zvuka ulice. Imala sam olovku i svoj rukopis na parčetu kartona. Znaš onaj osećaj svežine kada se umiješ. Takva sam bila ja u toj slici. Mislila sam kako ćes možda jednog dana sedeti na toj istoj stolici ili slušati tu istu melodiju ili čitati taj isti pasus. Misao je otputovala sa mnom, sad putuje sama nekim gradovima. Uskoro će ti praviti društvo. Razvućiće ti osmeh, naborati iznenađenjem čelo, pa ga smehom ponovo zategnuti.
Tek tako će taj trenutak biti zaokružen.
Znaćes tačno kad.

APEL

HITNO POTREBAN DAVALAC LJUBAVI!

ĆOŠAK

Konačno je gotovo.

Beživotno telo N.N.-a pronađeno je u petak ujutru u zakrpljenom srcu dvadesetdevetogodišnje Beograđanke J.L.

Prema prvim, još uvek nezvaničnim, informacijama reč je o klasičnom ubistvu sa predumišljajem.

Kako dobar osećaj!

Ostavljam te modnim stranama, celuloidnim trakama i kritičarima. Prepuštam te strpljivim ženama i bioskopskim redovima. Želim ti sreću sa scenarijima, prijateljima i TV razglednicama.
Mašem ti spokojno i ustajem da te poljubim. Ne crvenim i ne moram da lažem.
I Sima i Kneginja Ljubica mogu da posvedoče da je baš na njihovom ćosku ozvaničen kraj.

Pozdravljam te i penjem se polako ka Knez Mihailovoj.