NAJTUŽNIJI POLJUBAC NA SVETU

Stajala sam na prstima pokušavajući da budem dovoljno velika da zaslužim taj poljubac.
Te poljupce.
U mom novom hodniku. U mom novom životu.
U tvom skučenom zagrljaju.
Uzalud sam se propinjala pokušavajući da otopim zimu sa tvog lica.
Ostavio si mi ukus nezrelosti na usnama. Dilemu na ramenima. Sujetu na obrazima.
Promenio mi život od hodnika do kuhinje pokušavajući da pronađeš najbezbolniji izlaz iz istine.
Nemoj da brineš.
Ja sam ovo davno prebolela.
To, da nema ljubavi ili boga.
Za mene.
Moje zakrpljeno srce ne može više da se slomi.
Tvoje, nažalost, više ne može ni da se zakrpi.
Idem dalje, mehanizam mi je suviše dobro poznat.
Hodam novim ulicama. Čekam sneg i sunce, miris drva za potpalu, zimsku komplilaciju filmova, brojanje pahulja u okviru mog prozora, rođendan, dan kada je umro Deda Mraz i odlazak u grad mog života.
Vidiš da imam plan.
Moguće je i bez tebe.
Kao i do sada.
Kao i nadalje.
Kao zauvek.